Грамофонија - Едуар Лало: Шпанска симфонија

Популарност коју су уживали превасходно совјетски извођачи и композитори, имала је значајног удела у формирању извозне стратегије. Иако су поједина остварења, Шостаковича и Рихтера на пример, била отискивана на пластике високог квалитета америчких и немачких издавача, то није било ни изблиза довољно да задовољи потребе публике, која је очито имала великог интересовања за ствараоце који долазе иза гвоздене завесе.

За Мелодију се може рећи да је познатија по квантитету него по нарочитим резултатима у „бици за квалитет“, која је седамдесетих година на западу била у зениту. Ипак, издања са овим натписом су била веома тражена управо због техничких недостатака снимака, који су у аудиофилској штампи најчешће тумачени као аудибилне последице политичке репресије, упркос којима је ипак реализовано врхунско извођење.

То је случај и са овим снимком који, иако су га остварили чувени уметници, није на продукцијском нивоу тадашњих „западних“ издања. Он је део циклуса издања који је уследио након што је Китајенко победио на првом такмичењу „Херберт фон Карајан“ 1969. године, после чега је постао и управник академског музичког театра под именом „Станиславски и Немирович-Дамченко“ у Москви. С друге стране, у време објављивања ове плоче, Едвард Грач је већ био афирмисани виолиниста, који је своју интернационалну репутацију започео још педесетих година. Ова разлика у годинама и извођачком искуству је пример честе праксе продуцената тог времена који су на тај начин настојали да публици представе новог извођача заједно са добро познатим, као гаранцију да смена генерација неће утицати на квалитет производа.

Шпанску симфонију Едуара Лалоа изводе Едвард Грач и Академски симфонијски оркестар СССР-а под управом Дмитрија Китајенка.

Аутор Милан Милојковић

Уредница Сања Куњадић