Музеј звука – Сузе Светог Петра

На овом издању налазе се два дела инспирисана догађајем описаним у Библији који се веома ретко појављује као предложак за настанак музичких остварења – Петровим порицањем. Поред тога што су оба дела инспирисана истом епизодом из Христовог живота, она представљају и „лабудову песму” двојице композитора, јер су оба настала као завршни опуси у њиховом стваралаштву.

Године 1594, у налету меланхолије, Орландо ди Ласо је искористио своје животно знање контрапункта и музичких реторичких поступака како би описао моралне дилеме и унутрашњи лом главног протагонисте у „Сузама Светог Петра”. Са друге стране, Лодовико Агостини је у свом последњем објављеном делу под називом „Сузе грешника” већ унео неке од елемената барокне естетике, настојећи да дело испуни експересивношћу и драматиком.

„Сузе Светог Петра” Орланда ди Ласа се сматрају последњим ремек-делом овог аутора. Написао их је када је имао 62 године у периоду када је пролазио кроз тешку депресију. Избор теме је био индикативан – пред сам крај живота, композитор се осврнуо на своје поступке из прошлости, свестан сопствених грехова, тражећи опроштај и спасење путем овог амбициозног дела којег је посветио папи Клементу VIII, као „правом наследнику апостола Петра”.

Дело је написано за необичан хорски састав од седам гласова, у жељи да се потцрта симболика броја седам, који је био повезиван са патњом и жалошћу. Композиција се састоји од двадесет једног сегмента – двадесет стихова су музички обрађени у форми духовног мадригала, од којих су првих четрнаест посвећени Петеровом опису ноћи Христовог страдања, када га се одрекао, док се у последњих шест Петар директно обраћа исказујући своје кајање, тугу и срамоту. Завршни део композиције „Сузе Светог Петра” је мотет у којем Христ изговара речи „Гледај, човече, патњу коју сам због тебе поднео”, без трага опроштаја, што Петра баца у очај, без и мало наде или утехе.

Са друге стране се налази остварење „Сузе грешника” Лодовика Агостинија, композитора и певача који је био у служби Војводе од Фераре и чије остварење такође исказује исту тежњу ка покајању. Као и Ди Ласово дело, и Агостинијева композиција има двадесет један сегмент, али је написана за традиционалан састав од шест гласова. Овај данас заборављени композитор је био и одличан певач, те је његово писмо мање виртуозно него Ди Ласово, али са веома успелим драматичним ефектима. Највећа разлика између ових композиција примећује се у самој поруци дела, јер Агостини своју композицију заокружује са поруком наде – након смрти, Петру ће припасти вечни живот.

Снимак који ћете слушати у емисији представља премијерни запис Агостинијеве композиције „Сузе грешника”, а оба дела су објављена на албуму непосредно након смрти дугогодишњег руководиоца ансамбла Дулс мемоар, Денија Резен Дадра, као посвета његових музичара.

Желећи да укажу на сличности али и разлике ових остварења, ансамбл Дулс мемоар и њихов диригент су на албуму забележили укупно двадесет један сегмент из оба дела, изводећи их наизменично. Овај меланж заокружује поменути мотет Vide homo, quae pro te patior Орланда ди Ласа, пружајући недвосмислену, песимистичну поруку коју је и велики ренесансни мајстор оставио као свој музички тестамент.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић