Кристин Томе: Уметничке институције у Бејруту

Данас је веома тешко говорити о Бејруту, односно о Либану изоловано од политичких прилка – догађаја у Ираку, рата у Сирији, арапско-израелских конфликата, ситуације у Јемену. Међутим, како запажа Кристин Томе, Бејут није део Либана као што ни Њујорк на свој начин није само део Сједињених Америчких Држава: „иако се и у њему очитава нестабилност читавог региона, Бејрут је увек био магнет који привлачи људе који долазе да експериментишу управо зато што је он врло отворена, нестална структура. То је оно што град чини врло крхким, али и веома привлачним. Он није ригидан. Стално се преиспитује и редефинише”.

Покушавајући да одговори на питање шта је за њу Бејрут, Кристин Томе пише: „током 1990-их година, после наводног завршетка грађанског рата, појавила се нова генерација простора и иницијатива, као што је Масра Бејрут (или Бејрутско позориште), који су основали Фуад Елкури, Самер Мохдад и Акрам Затари, а који је постао једна од најважнијих институција у региону за чување и излагање фотографија. Ашкал Алван, на пример, радио је на пројектима као што је Врт Сијуфи 1997. године, у којем су стално постављене скулптуре десет уметника у једном од ретких бејрутских јавних вртова... Док смо као кустоси и организатори културних програма покушавали да гледамо преко граница арапског региона, били смо и потпуно уверени у то да треба да се фокусирамо на суседство и да посветимо већу пажњу ономе што се дешава у непосредном окружењу – у Рамали, Дамаску, Каиру”.

Добар пример оваквих настојања је Дар ел Фан, иновативни простор који је основала Жанин Рубеиз и који је функционисао 1990-их година; био је то својеврсни форум у којем су људи могли не само да виде уметност, него и да расправљају о политичким и естетским превирањима тог времена. Дар ел Фан је радио нешто мање од десет година и нису све иницијативе зачете током 90-их година трајале много дуже – у ствари, једна од најважнијих, фестивал Ајлул, одржавала се само од 1997. до 2001. године. Па ипак, сматра Кристин Томе: „и није никаква трагедија што Дар ел Фана више нема. Друге институције, међу којима и Ашкал Алван, наставиле су тамо где је он стао и неговале оно што је он посејао. А када се и Ашкал Алван затвори, појавиће се нова институција и наставиће даље, можда чак преокрећући ствари у неком другом смеру”.

Кристин Томе је кустоскиња, оснивачица и директорка Ашквал Алвана.

Текст, преузет из мајског броја часописа Артфорум, превео је с енглеског Владимир Матес.

Уредница циклуса Тања Мијовић.