Опера-ораторијум „Јефта” Георга Фридриха Хендла

Главне улоге тумаче: Мартин Ванберг – Јефта, Гаел Аркез – Сторге, Кетрин Вотсон – Ифиза, Делфин Галу – Хамор, Кристијан Имлер – Зебул, Каролин Вејнантс – Анђео. Хором из Намира и ансамблом Академија Бизантина диригује Отавио Дантоне.

Ово дело је последњи Хендлов ораторијум на енглеском језику, а премијерно је изведен 26. фебурара 1752. у Лондону. Радња је преузета из библијске епизоде која се налази у књизи Судија у Старом Завету. Пре него што ће повести израелску војску у рат против Амонита, Јефта даје брзоплети завет. Он обећава Богу да ће му, уколико победи, жртвовати прво биће које буде сусрео на повратку. Испоставља се да је то његова ћерка која је кренула да поздрави оца. Како Јефта не може да погази сопствену реч дату Богу, ћерка га моли да извршење одгоди за два месеца, током којих она одлази у планину како би оплакала своју судбину. У Библији се каже да су после тога Израелке одлазиле сваке године четири дана да тугују за Јефтином ћерком.

Ова епизода великог сентименталног набоја је, пре Хендла, нашла своје музичко тумачење у латинском ораторијуму који је Ђакомо Карисими написао 1649. године. У овом делу старији аутор је остао веран библијком тексту, те је дијалог између Јефте и његове неименоване ћерке остао врло рудиментаран. Потом је Мишел Пињоле де Монтеклер 1732. године у Краљевској музичкој академији у Паризу поставио оперу истоименог сижеа, где је Јефтина ћерка добила име Ифиза, што ће преузети и Хендл. У причу су уведени бројни ликови, који се не помињу у Библији, а сам крај је, у складу са конвенцијама барокне опере, добио своје срећно разрешење кроз божанску интервенцију која ће поштедети Ифизин живот. У Хендловом ораторијуму Јефта примећујемо синтезу ова два модела, уз развијање сопстевних замисли.

Иако је по форми ораторијум, за ово остварење се са правом може рећи да је у питању духовна опера или сакрална драма, са јаким трагичним акцентима пре свега у лику измученог оца Јефте. У много чему дело задржава структуру опере серије – кроз трочину структуру, акомпањато речитативе за најпотресније моменте и коришћење да капо арија главних протагониста. Ова синтеза између духовне теме и световне форме била је видљива и Хендловим савременицима. Премијера Јефте је уприличена у позоришту Ковент Гарден, али без сценографије и разрађених костима. Ово дело, дакле, нема никакву литургијску функцију већ се може сматрати побожном представом, у складу са укусом енглеске публике која је италијанске опере сматрала екстравагантним, морално упитним и чудним. Партитура опере-ораторијума Јефта показује нам и Хендлову интимну драму. Наиме, у аутографу се проналазе бројне забелешке на маргинама у којима са Хендл жали због слабљења вида, које рапидно напредује. Тако је код хора „Тако су мрачне, о Господе”, композитор додао „у немогућности да завршим због тешкоћа са видом”. Хендл је и поред тога у Јефти остварио један од врхунаца барокне синтезе проживљене духовности и спољашње, уметничке вештине, успевајући да своје умеће стави у функцију описивања дубоких и често опречних људских емоција.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић