Путописи
Сања Домазет: Пула
Путописну прозу Сање Домазет можете пратити суботом од 25. јула, до 22. августа.
„Овај сан о граду прећутни је договор сунца и мора,
неко шапутање, вагање чистог бисерја облака што тону у црне, пенасте усне
таласа које обљубљују морског бога, кога не видим, али који види мене. Али ова
небеса, ове кулисе углачаног ваздуха и светлости која је толика милолика и
крилата да боли, онострана, пијанству од лепоте су налик. Јарка, бледа и у
јесен ћилибарска Пула лежи као углачани, сјајни камен, ружичаста камеја што ју
је, летећи ниско, изгубио неки анђео. А она набујала од свих тих вода, модрих,
зеленооких, тајновитих, она нарасла као огроман облак од камена боје људске
коже, рано изјутра скупља све своје чипке, агаве, борове, позлате и леже, нага,
на обалу сунчајући се на оностраном сунцу које је у децембру туберкулозно и
слабо, али се смеши, шапатом, осмехом људским, осмехом оних који знају да ће
мрети, али не маре. Увек овде долазих у децембру. Не беше снега да падне у
растресене, сетне косе палми, не беше тог провидног сјаја да као покров лебди
над Ареном и направи круг око црних, меких црквених порти где у рана јутра
птице шетају полако, успавано и њине ножице, љубичасте, остављају нека
невидљива кинеска слова у песку и небеском праху што их може читати само Бог.
Њему су и писана. Вазда сам овде зими. Сув, хладан ветар дува, тај бели мед
буре што ситно мрешка таласе. Лутам овим улицама које је толико мрзео Џојс.
Једном, док је звонило за вечерње, веома стар католички свештеник изађе из
љубичастог мрака неког дворишта, помилова ме по лицу и рече: „Дете, дете… Када
ли ћеш, кад…” И онда заћута, и његова рука, јапанска, танана, сува хартија
пређе по мом образу. Мирисао је на тамјан и на кишу и на сва прошла лета у
Фажани, где је море чисто, уљано мастило, на зидине Лижњана, озвездале,
пурпурне од корала пољубаца што сазрели су у песак и со и сан морског биља и
муљ по коме сањам да газим. Овде су римски императори миловали своје наложнике
(бела кожа, провидна, људско месо тако благо, флорално да се чинило да се током
љубави може загристи, јести, очи тајновитије од љубичица, усне – цветови што се
круне и падају у грех тако полако, као цвасти снежне. Када сам близу мора, док
ми овако плућје те мастиљаве, запењене воде дише у лице, истовремено пожелим да
живим заувек и да ме одмах нема...“
Уредница Оливера Нушић.
Коментари