Сања Домазет: Барселона

„Ово је град који има мутан, трзав сан, град који вас сања док ви њега сањате. Долазила сам овде с јесени, када је дрвеће било поцинковано танким премазом злата и јечало као кастањете, а у тамним пазусима барова играчице су се вртеле као цветови. Бејах овде и у рана пролећа, док је ветар у сјајна јутра разлиставао град као круну хризантеме, милујући је латицу по латицу, отварајући капак по капак , будећи јутро Баселоне која има зеницу плаву као око на репу једног гордог, заувек између сна и јаве заљуљаног пауна, што стоји на улазу у вечни Гаудијев сан. Овде се по предграђима сузно гнезде ласте, у рано лето, на ободима града, где љубичасто лишће просто прецветава у цветове тврде, мирисаве, као од белог камена, у којима се крију славуји. Слушајући их на безбројним шпанским путевима, Црњанском се привиђала песма Милкина кућа на крају. Раније, коме год бисте шапнули Шпанија, у оку би му затреперила она жишка страсне смрти и он би Вам одговарао, да, Кармен. Борхес је за Барселону рекао да је ово град који је ружан, прост, прљав, четвртаст и диваљ. Но, када је он први пут дошао у Барселону она је још увек била престоница тероризма, а четвртаст град се и тако није могао допасти писцу чија је концепција времена и постојања и писања била - кружна. Данас, када у први мрак било где у Европи кажете Барселона, сви тихо, гледајући у прашину и тло, као да се говори о свецу, кажу: Гауди. Уосталом, он и јесте 2001. проглашен блаженим. Видевши Саграда Фамилију (Свету породицу), Орвел је рекао да никада није видео ништа ружније. Моје око никада није видело ништа сноликије и величанственије. То је једина црква на свету која вас позива да је милујете, свуда по храпавој, белој као слоновача пути. Мој длан није могао да се одвоји од милоликог листа винове лозе, свог од камена, песка и оживелог сна, што се под прстима мигољио и увијао нежно, леп тако да је болело..."

Уредница Оливера Нушић.