Вагензајл и бечка симфонијска школа

Вагензајл је био изразито плодан композитор, а у међу својим бечким савременицима издваја се свестраношћу, што му је омогућило да буде активан како у свету опере, тако и на пољу низа инструменталних жанрова, попут симфоније, солистичког концерта и клавирске сонате. Вагензајл је стога једна од кључних фигура у формирању препознатљивог бечког композиционог стила примењиваног у широком дијапазону жанрова. Своја дела, превасходно намењена музичким догађајима у Бечу, штампао је и у Француској и Енглеској, доприневши интернационализацији овог идиома и престижу Беча као музичког центра. Са тек неколико изузетака све Вагензајлове симфоније су троставачне и углавном релативно скромних димензија, са ставом полетног темпа или менуетом на месту финала. Типично за бечку школу, Вагензајлови први ставови су по правилу у прегледној сонатној форми, са јасном другом темом и употпуњеном репризом. Рана Вагензајлова Симфонија у Бе-дуру настала је средином педесетих година XVIII века, и показује утицај барокних мајстора, како у троделном allegru, тако и у завршној жиги. Ипак, симптоматична употреба тремола и разложених трозвука у обликовању тема непогрешиво упућује на галантни стил аутора. Симфонија у Ге-дуру, компонована пар година касније, истиче се лаганим ставом Ларго, конципираним у ге-молу, у којем се првој виолини додељује улога концертантног инструмента, а мелодијски фрагменти упућују на карактер ламента; хармонски ток става је изражено разноврстан и обогаћен сазвучјем наполитанског секстакорда.

Важно место у другој генерацији бечких симфоничара заузима Карл фон Ордоњез, рођен у овом граду 1734. године, који се паралелно издржавао и као чиновник и као музичар, односно виолиниста. Ордоњезова дела сведоче о богатству сонорности, фактуре и ритмова у његовом симфонијском опусу, као и о његовим експериментима на пољу тоналне и формалне организације. У обликовању упечатљивог тематског материјала Ордоњез се радије ослања на ритмичке обрасце који одишу свежином него на певљиву мелодику, а често употребљава и контрапунктске фактуре. На плану оркестрације, значајно је његово афирмисање деонице виола.

Аутор Срђан Атанасовски