Хроника Трећег програма

На сцени Југословенског драмског позоришта 13. маја је гостовао Роберт Вилсон, један од најутицајнијих позоришних редитеља данашњице, и том приликом је одржао трочaсовно предавање. Иначе, Роберт Вилсон је рођен 1941. године у малом тексашком граду Веку где је дипломирао архитектуру. Студирао је уметност Жоржа Мекнела у Паризу, да би потом радио са архитектом Паолом Соларијем у Аризони. О својим тадашњим искуствима каже: „Када сам посетио Њујорк, прво сам гледао мјузикле на Бродвеју. То је за мене било нешто ужасно, није ми се допало. Затим сам посетио Метрополитен оперу и једва сам чекао да побегнем из сале", преноси Маја Ристић. Зато се Вилсон придружио њујоршкој авангарди и заједно са Баланшином и Мартом Грем, наследицом савременог и слободног плеса Исидоре Данкан, почео је да ствара експерименталне позоришне форме. Вилсон у Њујорку окупља више уметника у трупу The Burd Hoffman School of Burd и врло брзо су две његове представе - Краљ Шпаније и Живот и доба Сигмунда Фројда биле премијерно изведене. Ипак његов живот, однос према музици у позоришту, као и однос према људима, одредио је сусрет са глувонемим црним дечаком, кога је потом и усвојио, испричао је Вилсон београдској публици.

  *     *     *

Од половине маја у више београдских биоскопских дворана приказује се филм Џорџа Милера Побеснели Макс: Аутопут беса. Реч је о наставку аустралијске франшизе, легендарне трилогије о Побеснелом Максу, али ће фанове вероватно највише разочарати изостанак Мела Гибсона. Осим тога, како запажа Петар Јончић: „заплет није отишао даље од утопистичких мотивација јунака из првобитне тријаде - ту је маштање о бољем свету, води која није кисела, мору, плажама, потомцима који неће бити мутанти. У свим тим сценаристичким детаљима нови филм о Побеснелом Максу је пропао, јер су коришћени замајци из оригинала. Али Милер је у режирању акционих сцена ипак показао традиционалну доминацију родне аустралијске филмске школе коју су у историји кинематографије позиционирали још и Питер Вир и Расел Малкахи. Кључни специјални ефекат, ако га је могуће тако назвати, у свим филмовима о Максу био је нагло монтажно убрзање акционих сцена по принципу азијских кунг-фу филмова. У осамдесетим је то било нормално, али је такође временом постало и ауторски знак који је Милер задржао. Само тај технолошки детаљ учинио је нови филм о Максу носталгичним, али не и довољно доминантним да би га назвали иноваторским.".

Уредница емисије Тања Мијовић.