Николаус II Естерхази као мецена музичара

У периоду у којем је Европом доминирало Наполеоново царство, кнез Николаус II Естерхази био је један од најутицајнијих племића у Аустрији. Његови поседи пољопривредних добара у Мађарској омогућили су му да одигра кључну улогу у снабдевању и финансирању аустријске војске. Према непотврђеном историјском наративу, Наполеон је, након Битке код Ваграма, надомак Беча, 1809. године, понудио Николаусу II да постане краљ Мађарске као суверене монархије, а све у циљу слабљења Аустријског царства. Сматра се да је Николаус II одбио понуду из осећаја лојалности према кући Хабзбурга, али мир који је наредне године потписан у Шенбруну ипак је био поражавајући по Беч и означио крај аустријским амбицијама да обуздају Наполеонову доминацију у немачким земљама. Породица Естерхази се у том тренутку још увек није сусрела са озбиљним финансијским тешкоћама, те је Николаус II, према сведочењима савременика, водио раскалашан живот.

Године 1810. Николаус II је купио кућу у Паризу, где се срео са италијанским композитором Луиђијем Керубинијем. Естерхази је тада понудио композитору место управника музике у палатама Естерхазијевих, односно позицију коју је својевремено заузимао Јозеф Хајдн, а на којој се у том тренутку налазио Јохан Непомук Хумл, чијим радом је Николаус II био видно незадовољан. Керубинијева позиција у Паризу је, упркос несумњивим успесима појединих опера, већ од доба револуције била незавидна. Композитор је био компромитован својим везама са аристократијом, а од почетка XIX века његов музички израз све чешће је оцењиван као сложен и застарео, како од стране публике, тако и од стране самог Наполеона. Керубинију Беч, као могуће место будућег намештења, није био стран, јер је у току Наполеонове окупације овог града, 1805. и 1806 године, био постављен за управника музике, те је том приликом у престоном граду Хабзбурговаца руководио и извођењима својих појединих опуса. По свему судећи, Керубини је био врло заинтересован за понуду кнеза Естерхазија, а 1811. године је, у ишчекивању овог намештења, компоновао и кнезу посветио Свечану мису у де молу. Реч је о најмонументалнијем духовном делу које проналазимо у Керубинијевом опусу, а које по опсегу превазилази чак и Бетовенову Мису солемнис. Мису одликују прегнантност и оригиналност тематског материјала, суверено владање сложеним оркестарским апаратом, а неретко и наглашени симфонијски патос. Упркос високој уметничкој вредности Керубинијевог поклона кнезу Естерхазију, до остваривања понуђеног намештења није дошло, јер је породица Естерхази убрзо упала у озбиљне финансијске проблеме, услед економске кризе у Аустрији која је најтеже погодила управо високо племство. Већ 1812. године Естерхазијеви су били на рубу банкрота, а наредне године је посрамљени Николаус II емигрирао у Италију. Керубини је, пак, у духовној музици пронашао идеални израз за свој зрели композициони стил, те ће се након пада Наполеона посветити скоро искључиво сакралним вокално-инструменталним жанровима.

Аутор емисије Срђан Атанасовски