Николаус II Естерхази као мецена музичара

Јозеф Хајдн је 1802, услед болести, престао да обавља дужности капелмајстора у породици Естерхазијевих, а 1804. године заменио га је Јохан Непомук Хумел, који ће на том месту остати све до 1811. Сва духовна дела овог аутора написана су за потребе капеле Естерхазијевих. Међу њима је и Те Деум, чијим је премијерним извођењем, 1. јануара 1806. године, обележено потписивање Братиславског мира, између Француске и Аустрије. Динамичке градације, те наступи тимпана јасне су алузије на актуелне ратне сукобе, док је текст ове химне-захвалнице одговарао пригоди извођења.

За потребе прослава имендана своје супруге Марије Херменгилд, који је традиционално обележаван премијером нове мисе, кнез Естерхази ангажовао је и друге композиторе поред Хумла. Међу њима био је и Лудвиг ван Бетовен, који је у овом периоду бележио све значајније успехе на бечкој музичкој сцени, а поготову међу аристократском публиком. Након првих опуса камерне и клавирске музике, који су били публиковани захваљујући претплатницима из редова бечке аристократије, Бетовен је своју репутацију као амбициозног и оригиналног композитора озбиљне музике учврстио премијером Треће симфоније 1805. године, која је такође најпре изведена у полуприватном аристократском кругу, под заштитом кнеза Лобковица. Бетовенова Миса у Це дуру посвећена Естерхазијевима премијерно је изведена 1807. године у њиховом дому, али није наишла на одушевљење кнеза. Напротив, Николаус II Естерхази је у приватној преписци након премијере Бетовенову музику окарактерисао као „неподношљиво бесмислену и вредну презира", додавши да није сигуран да је дело уопште могуће адекватно извести, те истичући да се поводом ове поруџбине осећа бесно и посрамљено. Николаус II своје незадовољство није скривао ни на самој премијери, те је плаховити Бетовен бесно напустио његову палату одмах након извођења. Реч је о једној од најнепријатнијих епизода у Бетовеновој каријери, када је композитор покушавао да се докаже и у вокално-инструменталним жанровима, иако и друга дела која је у ту сврху представио јавности, попут ораторијума Христ на маслиновој гори и прве верзије опере Леонора, нису наишла на позитиван пријем. Бетовенову Миса у Це дуру касније је засенила Миса солемнис, као један до врхунаца композиторовог зрелог стила, али се данас са првом сматра једним од његових запостављених ремек-дела. Посебно је вредан пажње нетипичан третман текста мисног ординаријума и музичких карактера појединих ставова - који је вероватно и био основни камен спотицања у односу са кнезом Николаусом II - те инвентивна употреба хорни.

Срђан Атанасовски