Електронски студио

Након врло успешне пијанистичке каријере, Дејвид Тјудор се шездесетих година посветио компоновању, са нарочитим интересовањем за електроакустичку музику, чему је пуно допринело дружење са Тошијем Ичијанагијем и Гордоном Мамом. Управо су они заслужни за Тјудорове подухвате на подручју дизајна инструмената, који и данас привлаче пажњу ентузијаста, али и професионалаца који настоје да његова открића имплементирају у савремене уређаје. Тјудоров приступ компоновању је до почетка седамдесетих година одликовала честа употреба екстремних акустичких подручја, која је резултирала сировим, гласним и тешко разумљивим звуком. Њега често није било могуће прецизно контролисати, а у већини случајева, ни опазити све од чега је сачињена тако дисторзирана звучна маса.

Након рада на Пепсијевом павиљону за Светску изложбу у Осаки 1970. године, Тјудор је намеравао да своју идеју стварања непрекидне процесуиране микрофоније, спроведе у оној мери у којој је то систем за процесуирање звука Гордона Маме дозвољавао. Међутим, након Ичијанагијевих сугестија, аутор се определио за умиренији третман материјала, не превише удаљен од звучности његових претходних дела, али са структуром која ипак одражава претходно осмишљен ток. У том виду је композиција поново изведена у студију Милс Колеџа, након чега је снимке забележене том приликом Тјудор приредио као две контрастне композиције објављене под називом Микс А и Микс Б.

Аутор емисије: Милан Милојковић