Николаус II Естерхази као мецена музичара
У првој емисији циклуса у којем ћемо представити дела посвећена овом племићу слушаћете духовне композиције Јозефа Хајдна.
Николаус II Естерхази рођен је у Бечу, 12 децембра 1765. године, а титулу Кнеза Естерхазија преузео је 1794. године, након изненадне и преурањене смрти свог оца, Антона Естерхазија. Тада је одлучио да обнови подршку уметницима коју је неговао његов деда Николаус I Величанствени. Наиме, када је 1790. године титулу кнеза преузео Антон Естерхази славна музичка капела породице је укинута, музичари су отпуштени, а скоро све музичке активности су обустављене, укључујући и раскошне оперске продукције које су претиле да породицу доведу до ивице банкрота. Као званични капелмајстор Естерхазијевих, Јозеф Хајдн формално није био отпуштен из службе, нити је био у обавези да борави у породичној резиденцији, те је у овом периоду живео у Бечу и био је слободан да у два наврата посети Лондон. Николаус II био је заинтересован за уметност за разлику од свог оца. На пропутовању кроз Италију, 1794. и 1795. године, почео је да гради богату колекцију уметничких дела, а по повратку у Аустрију да ради и на реконструкцији палате у Ајзенштату по угледу на тада владајући архитектонски класицизам, док је околина уређена у складу са естетиком енглеског питорескног врта.
Иако није имао амбиције да парира наслеђу Николауса Величанственог на пољу музике, Николаус II Естерхази је посебно био заинтересован за духовну музику, те је поново ангажовао и мали ансамбл инструменталиста и певача који је бројао од 15 до 29 чланова. Музичка приредба године у палати Николауса II приређивана је поводом имендана његове супруге, Марије Херменгилд. У периоду од 1796. до 1802. Јозеф Хајдн написао је чак шест миса које су премијерно биле изведене овом приликом. Овај циклус миса сматра се врхунцем композиторовог позног опуса, у коме је аутор понудио својеврсну синтезу традиционалних музичких образаца мисног ординаријума, те решења која су проистекла из сонатне форме и симфонијског стила. Двема мисама насталим у току ратова Хабзбуршке монархије са Наполеоновом империјом, 1796. и 1798. године, Хајдн је додао поднаслове - Миса у време рата и Миса у тешка времена; потоња је такође позната и по надимку Нелсонова миса, јер је, вест о победи британског адмирала Неслона над Наполеоновим снагама у Египту, у Битки код залива Абукир, допрла до Беча управо пред премијеру овог дела. Хајдн је мису конципирао у де-молу уз употребу тамних боја оркестра, сведеног на гудаче, трубе, тимпане и оргуље, те уз употребу решења која асоцирају на музичке репрезентације битака. Једна од изненађујућих ситуација јесте завршетак става Бенедиктус, где је бечка публика у драматичном потцртавању стихова „благословен је онај који долази у име Господње" препознала лик британског адмирала Нелсона.
Годину дана након премијере овог дела, Хајдн је представио своју наредну мису, уједно једну од најопсежнијих, а која је остала упамћена под називом Терезијина миса, јер је царица Марија Тереза, супруга хабзбуршког цара Франца II, певала солистичку деоницу на премијери. Марија Тереза је била врсна сопранисткиња и музички аматер, а већ је наступала на приватним извођењима Хајднових ораторијума на двору. И у овом случају оркестарски апарат је сведен, тако да су кларинети и трубе једини дувачки инструменти који су употребљени, али је композитор овог пута произвео сасвим другачији колористички ефекат, креирајући упечатљиви тембр тамног, готово непрозирног сјаја. Редукција оркестарског апарата је у оба случаја била условљена и практичним околностима, односно сведеном музичком капелом Естерхазијевих.
Аутор Срђан Атанасовски
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари