Вера Обрадовић: Андрогиност модерне и савремене игре

Као посебан играчки и кореографски правац, настао почетком 20. века, модерна игра, односно савремена уметничка игра, представила се као антипод традицији класичног балета. Одбацујући ауторитет класике и укрштајући се са савременим уметничким тенденцијама и начинима живљења - модерна игра постепено утемељује и изграђује властиту играчку лексику, поетику и естетику, постајући својеврсна еманација једне измењене људске сензибилности и духовности, мотивисане мноштвом технолошко-техничких (и свих других) иновација које су нужно диктирале и другачије покрете у такозваном обичном, свакодневном животу.

Како примећује Вера Обрадовић, у нашем времену, игра - било да се ради о модерној, савременој било о позоришту покрета - изразито је андрогина, по својој знаковитости, гесту, енергији, начину кретања, костиму, сценском изразу и тако даље. Креатори савремених кореодрама и плесних представа често теже потпуном обезличењу и брисању свих ознака полова - укидају се традиционалне улоге и доскорашњи, а вишевековни, битно различити начини мушке и женске игре.

Ова чињеница превазилажења дезинтеграције мушког и женског принципа делује као несвесни пут присједињења савременог човека свом прапочетку, присједињења Богу, како стваралаца то јест кореографа, тако и самих играча, али се, сматра Вера Обрадовић, андрогиност може тумачити и као несвесно ритуално понашање које урбани и од природе отуђени свет враћа у мистично јединство апсолутне космичке хармоније, у уједињење супротности.

Уредница емисије Тања Мијовић.