Георг Кристоф Вагензајл и жанр концерта

У Вагензајловом опусу проналазимо четири концерта за флауту које одликује прегледна форма и високи технички захтеви. Иако су виртуози на попречној флаути средином 18. века били међу најпопуларнијим музичарима, овај инструмент имао је другачији статус у Бечу. У евиденцији хабзбуршког двора не проналазимо ниједног плаћеног флаутисту, а деонице овог инструмента у оркестарској музици по правилу су свирали професионални обоисти. Флаута је пре свега била заступљена у камерном музицирању, као инструмент аматера, који су неретко потицали из аристократских кругова. Имајући ово у виду не чуди да су сва четири Вагензајлова концерта за флауту сачувана само у рукопису, и то у библиотекама у Немачкој. Такође, не постоји никакав податак о поводу настанка ових дела, нити о евентуалној посвети извођачу или мецени, што би за овакву врсту опуса била уобичајена пракса. Ни у случају Вагензајловог Концерта за клавир и виолину у А-дуру није сачуван податак коме је ово виртуозно дело било намењено. Партитура концерта још једном сведочи о трансформацијама кроз које је пролазио овај жанр: док идиом првог става јасно припада галантном стилу, завршни менует и даље асоцира на стил барокних свита. Солистичке деонице одликују високи виртуозни захтеви, као и Вагензајлов препознатљив рукопис који је у случају деонице клавира, засићен триолама и синкопама.

Међу ауторима сачуваних концерта за флауту у Бечу посебно је енигматично име Јозефа Штадлера. О овом композитору се данас мало зна, а у документима се наводи да је био бечки музичар и обућар, те отац кларинетисте и композитора Антона Штадлера. Његов Концерт за флауту у Б-дуру настао је око 1760. године.

Аутор Срђан Атанасовски