Историјски снимци

Мравински је био један од најаутентичнијих тумача музике Чајковског. За разлику од Кусевицког, Малка и својих западноевропских колега, он је избегавао претерану сентименталност и емоције у извођењу дела славног руског композитора. Разлог за овај објективистички и озбиљан приступ можда се може пронаћи у општој друштвеној атмосфери у којој је Мравински стварао, као и у сарадњи са њему најближим композитором Дмитријем Шостаковичем, чија је дела премијерно изводио. Радост и озареност сигурно нису прве асоцијације на период Стаљинових чистки, на тешка времена Другог светског рата и естетику једнозначног социјалистичког реализма. Не треба заборавити да је Мравински долазио из аристократске породице интелектуалца. На челу Лењиградске филхармоније био је невероватних пола века, испративши бројне промене у власти. Он је неговао политичку умереност, која му је омогућавала да створи и одржи уметнички бескомпромисну и радикалну естетику у којој је тежио највишем нивоу перфекционизма и успешности. Ово посебно долази до изражаја у последњем четвртом ставу симфоније који се својом оригиналношћу издваја од свих потоњих извођења. Наиме, Мравински постепено убрзава став доводећи га до фуриозног краја сигуран у високу техничку спремност и виртузоност оркестра Лењинградске филхармоније. Четврти став ове романтичарске симфоније - Алегро фуоко, својим темпима, акцентима и сегментацијама добија квалитет модернистичке композиције, која подсећа на снагу симфонизма Шостаковича или ритуалност Стравинског из његове руске фазе.

Занимљиво је напоменути да Јевгениј Мравински са Лењинградском филхармонијом после 1960. године више није изводио Четврту симфонију Чајковског, тако да је овај снимак, остварен 24. априла 1959, један од неколицине у којима се види умеће оркестра и самосвојна визија Мравинског пре одлуке да са репертоара скине ово дело, пронашавши крајњу верзију за којом је трагао.

Уредница Ксенија Стевановић