Клавирске метаморфозе – дела Луиђија Далапиколе

Луиђи Далапикола рођен је 1904. године у Пазину у Истри, у италијанском етничком региону Аустроугарске монархије. Студије музике започео је у раном детињству, али је његово образовање прекинуто почетком Првог светског рата. Године 1917, Далапиколина породица депортована је у Грац где је упознао аустријско-немачка оперска остварења, а посебно дела Моцарта и Вагнера. Године 1922, уписује се на конзерваторијум Луиђи Керубини у Фиренци, институцију на којој ће касније предавати клавир и за коју ће бити везан до краја свог радног века.

Далапиколина рана дела одишу различитим утицајима, а посебно музиком Клода Дебисија и италијанских ренесансних стваралаца Клаудија Монтевердија и Ђезуалда да Венозе. Извођење Шенбергове композиције Пјеро месечар у Фиренци 1924. године, оставило је јак утисак на њега и подстакло га је на проучавање музике композитора Друге бечке школе. Био је први италијански композитор који је стварао у оквиру додекафонског система. Ипак, прилагодио га је свом индивидуалном стилу, специфичном пре свега по богатој мелодици која потиче из италијанског музичког наслеђа. Далапиколин опус обухвата орекстарска и камерна дела, три опере, хорске композиције и песме, а аутор је и музике за неколико филмова.

Неколико Далапиколиних дела - међу којима су најпознатија Песме затвора из 1941, опера Затвореник и Песме ослобађања из 1955. године - посвећено је концепту људске слободе, а инспирисана су догађањима током Првог светског рата и Мусолинијевог режима у Италији.

Његове композиције за клавир често нису сматране једнако вредним као његове композиције за глас. Међутим, њихов значај за развој Далапиколе као композитора је изузетно велики јер су оне често служиле као нека врста припреме за вокална дела.

Слушаћете Канонску сонату у Ес-дуру на основу Каприча Никола Паганинија, Три Епизоде и Музичку књижицу за Аналиберу.

Аутор емисије Бранка Поповић