Електронски студио - Бернар Пармеђани

У остварењу La roue Ferris названом по чувеном точку који је био симбол забавних паркова великих градова, Пармеђани је настојао да звучним средствима дочара два важна аспекта ове атракције - кружење и са њим повезан поглед на панораму која се стално мења. То је постигао пре свега луповима сачињеним од звукова различите природе и трајања, почев од оних који се састоје од тонова уједначеног простирања и тембра који подсећају на дрон, преко репетитивних исечака кратких звучних догађаја променљиве густине, све до понављања постигнутих ефектом кашњења са различитим интензитетом фидбека. Композиција је настала 1971. године у студијима Групе за музичка истраживања, а поручио ју је Француски радио.

Остварење под називом Entre temps Пармеђани је реализовао 1992. године. Овом делу припада средишње место у монументалном троделном циклусу који носи наслов Плеин темпс, а почива на идеји времена између прошлости и будућности, тј. интервалу у којем се сједињују оно што је протекло и очекивање од оног што ће доћи. На почетку овог четвороставачног дела откуцајима налик на клатно часовника сугерише се инспирисаност протоком времена. Међутим, откуцаји нису равномерни нити периодични, већ се између њих помаља својеврстан звучни пејзаж сачињен од трансформисаних конкретних звукова, забележених у природи. Други став је посвећен понављању одјека који истовремено реплицира звук који га је иницирао, али и у сваком поновном јављању долази помало измењен, те на тај начин сугерише да је, иако ехо „оригинала", заправо последица развојног процеса започетог одјекивањем. Ови низови звукова у дилеју су испресецани паузама које, како аутор истиче, наводе слушаоца на очекивање нове варијације. Као иницијални материјал употребљен је звук пинг-понг лоптице. У трећем ставу је контраст у односу на претходни постигнут простирањем широког спектра хармоника чија је просторност истакнута великом количином реверберације, те иако у сталној промени, они делују као континуиран звучни догађај. Последњи став доноси у извесном смислу рекапитулацију претходног тока, а временска димензија дела је сједињена са илузијом просторности. Тако су интензитет реверберације и динамичко варирање звукова сједињени са ефектом кашњења, што ствара утисак да су каснији одјеци просторно даљи од оних који се непосредно јављају уз оригинал. Дело је реализовано у приватном студију аутора и студијима Групе за музичка истраживања.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић