Велики интерпретатори - Леонидас Кавакос

Леонидас Кавакос важи за једног од најтраженијих савремених виолиниста, уметник који својим интерпретацијама по многима достојно наставља низ својих славних претходника - Исака Штерна, Јехудија Мењухина и Давида Ојстраха. Рођен у Атини 1967. године, Кавакос је музичко образовање стекао у домовини, да би виолину специјализирао на Индијана Универзитету код Јозефа Гинголда. Током осамдесетих година, овај уметник је постепено градио афирмацију победама и високим признањима на престижним конкурсима попут Међународног такмичења Сибелијус у Хелсинкију 1985. године, Такмичења у Индијанаполису 1986. године - када реализује и своју прву велику америчку турнеју - затим у Њујорку 1988, те исте године на Паганинијевом виолинском такмичењу у Ђенови.

Популарност Леонидаса Кавакоса у ово време била је све већа како у Европи, тако и у Америци и Јапану, а његови наступи укључивали су сарадње са најзначајнијим оркестрима света, попут Краљевског Консертхебау оркестра, Берлинске и Бечке филхармоније, Чикашког симфонијског оркестра и бројних других. Гост великих фестивала у Вербијеу, Салцбургу и Луцерну, Кавакос је побудио и пажњу дискографске индустрије, те 1990. године започиње студијска снимања за низ мањих издавача, а потом и за Шендоуз, И-Си-Ем, Деку и Сони класикал. На овим тонским записима, оставио је своје интерпретације дела класичне и романтичарске епохе, која чине и стандардни сегмент његовог концертног репертоара. До данас дискографски опус Кавакоса броји близу двадесет издања, а његове све учесталије појаве за диригентским пултом последњих година, по многима обећавају и будуће значајне дискографске успехе на овом пољу извођачке кративности.

Виолиниста изразитог темперамента, Кавакос своје интерпретације гради на дубоком емоционалном доживљају музике који износи са интонативно беспрекорно постављеним тоном, те широким спектром динамичких нијанси. Ове одлике остављају посебан утисак у лирским пасажима. У њима Кавакос вештом агогиком гради музичку нарацију јединствене лепоте, задржавајући, међутим, у сваком тренутку ону нужну, уметничку дистанцу према материјалу, која његовим креацијама даје печат озбиљности и трајности.

Кавакос свира на Страдиваријусовој виолини „Фалмут" из 1692. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић