Музичка издавачка кућа Артарија

Као и у случају Јозефа Хајдна и Волфганга Амадеуса Моцарта, каријера најмлађег композитора међу бечким класичарима, Лудвига ван Бетовена, такође је нераскидиво везана за Артарију. Међутим, за разлику од прве двојице, који су сарадњу са овим издавачем започели као композитори са већ изграђеном каријером, Бетовен је своју репутацију од самог почетка градио уз помоћ Артаријиних публикација. Почетком деведесетих година XVIII века, када је ступао на музичку сцену Беча, систем аристократског покровитељства био је темељно другачији у односу на претходне деценије. Услед финансијских потешкоћа, чак ни водећи племићи више нису одржавали сталне ансамбле са плаћеним капелмајсторима, већ су прихватили музичке навике богатог грађанства. Бетовена је подржавало више аристократских породица, али он није био у њиховој сталној служби. Уместо тога, кнез Лихновски се потрудио да регрутује припаднике како сопствене, тако и других виђених аристократских породица да се претплате на Бетовенова издања код Артарије. Ово је композитору обезбедило позамашне приходе и помогло му да изгради репутацију аутора озбиљне музике, док је његовим претплатницима донело престиж образованих поштовалаца музике, који се разумеју у комплексан композициони идиом аутора. После првих осам опуса у издању Артарије, који су укључили жанрове попут гудачког и клавирског трија и клавирске сонате, дошло је до несугласица у односу издавача и плаховитог композитора. Ипак, Бетовен је у одређеном обиму задржао сарадњу са овом издавачком кућом све до своје смрти. Управо је њој поверио и једно од својих последњих дела - Гудачки квартет у Бе дуру, штампан 1827. године као опус 130. Ово шестоставачно дело најпре је било изведено 1826. године, у верзији у којој је на месту финала стајала опсежна Велика фуга, која се сама састоји од увертире и седам одсека. На наговор пријатеља и издавача, Бетовен је Велику фугу штампао као посебан опус, а за штампу је приредио ново, драстично краће финале. Реч је о једном од најспецифичнијих решења цикличне форме у Бетовеновом стваралаштву, којег красе скерцозни ставови, те упечатљива медитативна каватина која претходи финалу. У коначној верзији, са сажетим завршетком, дело се може тумачити и као Бетовенов завршни омаж ери галантног стила.

Иако се издавачка кућа Артарија од краја XVIII века позиционирала као водећи издавач озбиљне музике - штампајући дела Хајдна, Моцарта и Бетовена, како за време њиховог живота, тако и постхумно - у исто време компанија се трудила да њен каталог издања не оскудева ни понудом такозване салонске музике. У случају композитора и виртуоза на гитари, Маура Ђулијанија, Артарија је препознала раст популарности овог инструмента међу бечким грађанством, те је, почевши од краја друге деценије XIX века, објавила више опуса овог аутора. Рођен 1781. године у Италији, надомак Барија, Ђулијани је од 1806. године боравио у Бечу, где је постао водећи гитариста, истакавши се и као композитор и педагог.

Аутор Срђан Атанасовски