Музичка издавачка кућа Артарија

Осамдесетих година 18. века Артарија се истакла на европском тржишту музикалија поставши главни издавач дела Волфганга Амадеуса Моцарта, композитора чија је репутација била у вртоглавом успону и кога је музичка критика почела да препознаје као новог европског музичког генија. Једна од првих колекција Моцартове музике коју је Артарија објавила и која је наишла на одличан одзив публике, садржала је три клавирска концерта настала 1782. и 1783. године, који данас носе Кехелове ознаке 413, 414 и 415. Ова три дела Моцарт у почетку није посматрао као обједињену збирку, али их је, вероватно на наговор издавача, уочи темељно прерадио у исто време. Објављени као опус 4, у марту 1785, ови концерти су, заједно са Хајдновим квартетима које је Артарија штампала у септембру исте године, представљали Моцартов први велики пробој на тржиште музикалија, што је у раду овог композитора, који је претходно углавном био упућен на доброчинство аристократских покровитеља, довело до значајних промена. Наиме, док је раније Моцартов рад био условљен приликама за јавно извођење композиција, од средине 1786. он пише дела која нису намењена концертним наступима, већ су намењена објављивању. То су композиције у жанровима гудачког и клавирског квартета, трија и виолинских соната, који су били популарни у домену кућног музицирања.

У исто време када је отпочињала сарадња са Моцартом, са издавачком кућом Артарија у контакт је ступио и Луиђи Бокерини, још један композитор који је размишљао о могућностима које је нудило европско тржиште музикалија. Бокерини је од 1770. године био у служби шпанског принца Луиса Бурбонског, а почев од 1777. до краја свог живота живео је у принчевој резиденцији надомак Мадрида, што је значило да је коресподенција била његов једини начин да остане присутан на Европској музичкој сцени. Контакт са Артаријом остварио је на препоруку Јозефа Хајдна, са којим је ова издавачка кућа имала одличну сарадњу. Почетком осамдесетих година 18. века Артарија је обавила више Бокеринијевих опуса, који су пре свега припадали жанровима камерне музике. Изузетак представља Концерт за виолончело у Де дуру, Жерарова ознака 483, објављен око 1782, који, уз Моцартове клавирске концерте, спада у неколицину Аратаринијх издања концертантне музике из овог периода.

Аутор емисије Срђан Атанасовски