Велики интерпретатори - Марис Јансонс

За педесет година проведених за диригентским пултом, Марис Јансонс се позиционирао као један од водећих класичних музичара нашег времена. Рођен 1943. године у Риги, музиком је почео да се бави захваљујући свом оцу који је свирао виолину. Након пресељења у Лењинград, 1956. године, уписује тамошњи конзерваторијум на којем студира клавир и дириговање. Диригентско усавршавање наставио је 1969. године у Бечу, у класи Ханса Сваровског, а потом и у Салцбургу код Херберта Карајана. Приметивши Јансонсов таленат, Карајан га је позвао за свог асистента у Берлинској филхармонији, што је могао бити почетак Јансонсове међународне каријере да совјетске власти нису онемогућиле ову замисао.

Наредних година, Јансонсов ангажман био је ограничен на простор Совјетског Савеза. Године 1973. он постаје асистент диригента Лењинградске филхармоније, са којом ради све до 1979. године, када одлази у Осло где је постављен за диригента тамошње Филхармоније. Са овим оркестром ће интензивно сарађивати све до 2000. године и начинити већи број албума за дискографску кућу И-Ем-Ај. Поред ангажмана у Филхармонији у Ослу, Јансонс је остварио бројне наступе са другим оркестрима широм света, међу којима су и Лондонска филхармонија - чији је једно време био главни гостујући диригент - затим Лондонски симфонијски оркестар и Симфонијски оркестар из Питсбурга.

Од 2002. године налази се за пултом шефа-диригента Краљевског Консертхебау оркестра, наследивши на том месту Рикарда Шаија. Посебно признање са овим оркестром стекао је 2008. године, када је под његовим вођством Консертхебау проглашен за најбољи оркестар света у избору немачких музичких критичара. Поред овог признања, Јансонс је награђен Гремијем за тумачење Тринаесте симфоније Дмитрија Шостаковича, као и престижном наградом Ехо, 2007. године. У широком репертоару Мариса Јансонса тежиште је на симфонијској музици, премда је у својој каријери са успехом дириговао и оперска остварења.

Јансонсове интерпретације одликује ширина музичког даха, суптилно истицање колористичких слојева оркестарског слога, као и оригиналан начин исказивања емоционалних климакса оличен у снажној афективности, у којој често посеже и за максималним интензитетом оркестарског звука.

Уредник Стефан Цветковић