Антологија српске музике - Путеви модернизма

Усложњавању прилика у српској музици четврте деценије у првом реду допринели су припадници нове генерације композитора који су се школовали у Прагу. Вишегодишњи боравак у прогресивно оријентисаној културној средини суштински је одредио поетичко-естетичке визуре младих стваралаца који ће по повратку у Београд, својим авангардним делима направити одлучујући раскид са традицијом националног смера и означити нову етапу у развоју модернизма у српској музици. Ова релативно брзо остварена промена физиономије главног тока српске музике, била је пресудна за њено приближавање и изједначавање са актуелним стилским тенденцијама најавангардније струје европске музике међуратне епохе. Национализам, као главну одредницу домаће музике, замењује модернистички интониран космополитизам који превазилази проблематику двоструке оријентације романтичарске генерације домаћих композитора. Међутим, унутар ове смене одржава се и известан израз континуитета, видљив на плану јасно изражене гравитације експресионистичком стилу код припадника обе генерације стваралаца. Ипак, за разлику од експресионизма главног тока до 1931. године када настају прва авангардна дела Драгутина Чолића, Љубице Марић и Војислава Вучковића, а који је био коришћен у сврху интензивирања садржаја, те обогаћења и проширивања романтичарског израза, у опусима припадника Прашке генерације експресионизам добија крајње заоштрење у готово свим елементима језика.

Остварен у пољу атоналности, атематичности, додекафоније и микротоналности, експресионизам ових аутора, у садејству са рационализацијом стваралачког поступка као апсолутном новином за домаћи контекст, добија авангардни карактер. Премда су припадали јединственом таласу, припадници ове групе захватали су различита стилска поља и технике изражавања. Студенти лево оријентисаног Алоиса Хабе - Драгутин Чолић, Милан Ристић, Љубица Марић, као и Војислав Вучковић (премда није био Хабин ђак), прихватили су атоналност и атематизам, дотичући се и четврттонске музике, док су се Чолић и Ристић опробали и у слободном коришћењу додекафонске технике. С друге стране, композитори изашли из класе десно оријентисаног Јозефа Сука - Миховил Логар, Станојло Рајичић, Војислав Вучковић и Предраг Милошевић, изградили су своје стваралачке поетике на симбиози експресионизма и неокласицизма, односно експресионизма и позног романтизма. Заинтересовани за широки спектар нових техника, припадници Прашке генерације, ипак, нису показали доследност у примени ни једне од њих, чак ни на нивоу појединачних дела. Остварења која су почели да компонују још на студијама, одликују се у том смислу мешањем елемената савремених и традиционалних техника.

Уредник циклуса Стефан Цветковић