Сценска музика Ерика Сатија

Параду, балет у једном чину, Сати је компоновао 1916. године за балетску трупу Сергеја Дјагиљева, по сценарију Жана Коктоа. У кубистичком маниру костиме и сценографију је реализовао Пабло Пикасо, док је кореограф балета био Леонид Масин. На премијери Параде у Паризу 18. маја 1917. године оркестар је наступио под диригентском палицом Ернеста Ансермеа, док је енглеску премијеру Парада имала 14. новембра 1919. године у Краљевском позоришту у Лондону.

Коктоова прича балета вешто повезује популарне париске забаве тог периода са елементима америчких немих филмова, док Сатијева партитура показује иновативна композициона решења. Наиме, Сати по први пут у оркестар уводи изван-музичка средства попут сирена, машина за куцање, ротационих машина, точкова и слично, чиме проширује звучни простор и повезује музички и изван-музички садржај. Уводећи инструменте који стварају буку Сати прави везу уметничке музике са уличним перформансима. Гијом Аполинер је Параду оценио као изузетно надреалистичко остварење три године пре него што се овај правац појавио на уметничкој сцени Париза.  

Компонован 1924. године, балет Меркур настао је под јаким Пикасовим утицајем који је заслужан за маестралну сценографију и костиме. Кореограф балета био је Леонид Масин, а дело је премијерно изведено у позоришту Ла Сигал у Паризу исте године. Балет Релаш у два чина настао исте године кад и Меркур, као плод сарадње Ерика Сатија са сликарем и песником Франсисом Пикабијом, један је од првих примера импровизованог плеса и сценског покрета. Релаш на одређени начин представља пример успешне реконструкције дадаистичких идеја.

Емисију уређује Ирина Цвијановић