Гаетано Доницети: Марија Стјуарт

Ово дело припада такозваној тјудорској трилогији италијанског композитора које поред њега чине и опере Ана Болен и Роберт Деверо. Пошто је видео Шилеров комад на ову тему, Доницети је одмах пожелео да га преточи у либрето, сарађујући са седамнаестогодишњим студентом права Ђузепом Бардаријем. Композитор и неискусни либретиста су покушали да све непријатне политичке делове Шилеровог комада изоставе, али су оставили снажни драмски сукоб између Марије Стјуарт и Краљице Елизабете у другом делу првог чина, који је касније постао камен спотицања како за извођаче, тако и за цензоре. Наиме, Доницетијева омиљена примадона Ђузепина Ронци де Бењис је за време проба озбиљно схватила увреде које јој је упутила партнерка Ана дел Сере, певајући улогу Елизабете Прве. Мешајући фикцију и стварност, две певачице су током пробе дошле у физички сукоб, али то ипак није угрозило рад на представи. Проблем је наступио када је после успешне претпремијере, у театру Сан Карло, напуљски краљ лично забранио извођење, како не би увредио своју супругу која је била директан потомак Марије Стјуарт.

У међувремену Марија Малибран се заинтересовала за оперу, инсистирајући да се дело прикаже у Скали, што се десило 30. децембра 1835. године. Ипак, на представи Марија Малибран није хтела да прихвати цензорске промене текста чувене сцене сукоба, те је тиме допринела да се дело забрани у Милану. Прва обнова у XX веку је била у Бергаму 1958. године, али тек је откриће изгубљеног аутографа у Шведској омогућило постављање аутентичне верзије, која се данас све чешће налази на светским оперским позорницама. Наиме, Марија Стјуарт је дело велике драмске снаге, које даје јединствену могућност да два сопрана у главним улогама прикажу све своје глумачке и певачке способности. У изузетно надахнутом извођењу једне од најбољих певачица данашњице - Џојс ДиДонато ова музика добија посебну вредност указујући на све изузетне тековине белканто опере.

Уредница Ксенија Стевановић