Клавирска дела Василија Мокрањца

Поред симфонијске, клавирска музика заузима централно место у композиторском опусу Василија Мокрањца, пружајући увид у развојне линије његове уметничке поетике. Она се кретала из позно-романтичарских оквира током педесетих година, да би је Мокрањац постепено оплемењивао суптилним неоимпресионистичким бојењима и интимистичким рефлексијама различитих доживљаја спољашњег света, која су кулминацију достигла у антологијском делу Одјеци из 1973. године.  

У његовим раним клавирским делима, као што су Етиде настале 1951. и 1952. и Сонатини у а-молу из 1953. године, очитује се Мокрањчева тежња да осавремењеним позноромантичарским средствима и вештим инкорпорирањем фолклорних идиома оствари дела умерено националног призвука, али истовремено и изузетних извођачких захтева.

Интиме - свита за соло клавир, компонована 1973. године, остварена је у виду великог градационог лука. Ово дело од почетног неоимпресионистичког прелудирања обогаћеног цитатом композиције Вода звира Јосипа Славенског, преко смењивања лаганих и брзих одсека, уз нагле динамичке контрасте који кулминирају у драматичном петом ставу, до коначног смирења у Коди. У овом остварењу, једном од најличнијих у Мокрањчевом опусу, композитор разоткрива свој унутрашњи свет - интровертан и медитативан - а затим и показује његову суштинску неусаглашеност са спољним светом, који доживљава као дисонантан и агресиван.

Свита-поема Одјеци, мада реализована у сличној форми као Интиме, открива другачију димензију композиторове личности, његову потрагу за духовношћу, коренима, исконом, као уточиштима од спољашњих изазова. Дело је инспирисано византијским напевима и црквеним звонима. Мокрањац симулира различите елементе религијског обреда - појање, молитву, хорска јектенија - на фону свеприсутних „звона", која су у сваком од једанаест ставова Одјека дочарана другачијом клавирском фактуром. Мокрањац не покушава да рестаурира црквени обред, већ се присећа његових саставних делова и показује на који начин они „одјекују" у његовој свести.