Музика за чембало Сторачеа
Наше познавање живота италијанског композитора Бернарда Сторачеа орграничено је на податке који су објављени на првој страни његове једине сачуване збирке композиција за чембало и оргуље из 1664. године.
Ова збирка, штампана у Венецији сведочанство је утицаја који је Стораче имао у Млетачкој републици, иако је живео и стварао у удаљеној Месини, на Сицилији. Наиме, према насловној страни поменуте збирке, Стораче је тамо радио као заменик капелмајстора, а на ову позицију га је поставио сенат града Месине. Иако је живео на југу, и био изложенији утицају наполитанско-римске, него венецијанске школе, чини се да је Стораче по менталитету био ближи сународницима са севера, те постоје претпоставке да је пореклом одатле.
Дела сачувана у збирци из 1664. године сведоче да је Стораче био важна карика у развоју музике за инструменте са диркама између генерација Ђиролама Фрескобалдија и Бернарда Пасквинија. Ове композиције формално представљају различите облике варијација на теме које се налазе у басовској деоници, попут романески, спањолета, моника или руђеро-варијација, као и токата, ричеркара и пасторала.
Сторачеов композициони поступак открива јасну намеру да се створе веће форме спајањем индивидуалних варијационих ставова у једиствену структуру. За разлику од Фрескобалдија, који је дозвољавао извођачима да свирају појединачне ставове његових пасакаља који су били повезани „ад либитум", Стораче је начинио напор да оствари формално јединство својих композиција, у потпуности компонујући све одсеке дела.
Уредница емисије: Ивана Неимаревић
_169x300 "Zeleni i crni list")
.jpeg "Јунски људи (Приватна архива / Ивана Патаковић)")
.jpg "Никоај Геда")
Коментари