Музика антика

Пратићете снимак концерта којим је отворен прошлогодишњи фестивал Међународна оргуљашка недеља у Нирнбергу, чији је програм у потпуности био посвећен делима Јохана Штадена. У црвки Светог Лаврентија тада су наступили здружени ансамбли Капела дела Торе и Кончерто Палатино, дечачки хор из Виндбаха и солисти Хана Блажикова, сопран, Алекс Потер, контратенор, Сатоши Мизукоши, тенор и Доминик Вернер, бас. Слушаћете мотете, Магнификат и инструменталне симфоније овог аутора.

Рођен 1581. године, највероватније у Нирнбергу, Штаден је већ са осамнаест година уживао репутацију једног од водећих музичара у граду, редовно наступајући као оргуљаш у једној од градских цркава. Почетком 17. века, преселио се у Бајројт где је на тамошњем двору радио као оргуљаш, да би потом наследио Ханса Леа Хаслера на месту дворског оргуљаша у Дрездену. Најпрестижније музичко звање у Нирнбергу - место титуларног оргуљаша цркве Светог Зебалда, је Штадену понуђено 1618, и на њему је остао све до своје смрти 1634. године. 

Штаден је уживао велики углед у Немачкој, о чему сведочи и позив Маркгрофа Кристијана, да уз Михаела Преторијуса, Самуела Шајта и Хајнриха Шица, најугледније немачке уметнике тог доба, буде један од композитора који ће испробати нове оргуље у Бајројту. Штаденово залагање да у Нирнбергу, осим извођачке, практикује и живу педагошку активност, уродило је оснивањем такозване „Нирнбершке школе", која је директном линијом учитељ-ученик, водила од њега све до Јохана Кригера и Јохана Пахелбела.

Већи део Штаденовог опуса сачуван је у некомплетном облику, али и у два рукописа и неколико штампаних издања. Његово најстарије објављено дело биле су Нове немачке песме из 1606. године, за којим су три године касније уследиле збирка полифоних световних композиција Нове немачке песме и Мали венац Венериних песама. Осим световних, Штаден је за собом оставио и велики број стилски сродних духовних остварења - Нове немачке духовне песме, Три хришћанске молитве, четворогласну Кућну музику, Музички радосни и молитвени часовник и друге. У овим збиркама укупно је сачувано 65 световних и око 180 полифоних Штаденових песама, које су махом четворогласне, хомофоне, са повременом употребом имитационог контрапункта и углавном без басо континуа. У духовним делима, пре свега мотетима, појављује се континуо - као елемент новог, барокног стила - а можда је најилустративнији пример споја старог и новог Штаденова збирка Хармоније сакре из 1616. године. У њој се налазе композиције са карактеристикама свих тада актуелних стилова: вишегласни мотети без континуа, обликовани по узору на дела Орланда ди Ласа, затим шест комада са континууом и инструменталним одсецима блиским стилу Лодовика Виадане, а сва дела била су записана и као партитуре за оргуље, што је један од најранијих примера овакве, оригинално италијанске праксе у Немачкој. Пишући и касније током каријере духовне концерте, Штаден је постао један од пионира концертантног стила и употребе басо континуа у Немачкој. 

Према сведочењу савременика, Штаденов мото је био „Италијани не знају све - и Немци могу нешто да ураде", и то се и огледа у његовом опусу. Он се није у потпуности препустио, али није ни избегавао нови италијански стил и његове одлике, попут басо континуа, кончертата, монодије и речитатива. Напротив, у Штаденовим делима се примећује вешта интерполација ових елемената у немачку традицију силабичног третмана текста, релативно конзервативних хармонија и контрапункта и претежно духовних песама окоштале мелодије и форме. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић