Историјски снимци – пијаниста Феручо Бузони

Широких интересовања и свестране ангажованости на различитим пољима музике, теорије и педагогије, Феручо Бузони (1866-1924) се наметнуо као једна од кључних личности европске културе и уметности с краја деветнаестог и првих деценија двадесетог века. Његова делатност пијанисте, композитора и естетичара била је пионирска и одвијала се у смеру фундирања нових, модернистичких парадигми у европској музици тога времена.

Заокупљен филозофијом, своју извођачку естетику Бузони је оформио на основама платонистичког разумевања стваралачког чина као процеса усмереног на достизање идеалитета, односно у овом случају - „прамузике". „Прамузика" или „музика по себи", као идеалан облик који претходи људском стваралаштву, по неоплатонистичком учењу представља исходиште из којег се материјализује свака постојећа музика на тај начин што се у стваралачком процесу „прамузика" трансформише из свог неухватљивог, идеалног обличја у обличје реалне музике. У овом процесу, музика пролази кроз различите модусе који се могу представити као: „прамузика"; појава сегмената прамузике у унутрашњем слуху композитора - музичка идеја; потом као нотни запис односно фиксирање музичке те идеје; као музичка представа у унутрашњем слуху извођача и, коначно, као извођење музике. Бузони је, вођен овим схватањем, почетком XX века пронашао могућност за постављање иновативног концепта музичке интерпретације кроз који је настојао да успостави нову равнотежу на релацији музика - композитор - извођач.

Трагајући за сопственим извођачким принципом, Бузони је посебну пажњу поклањао другом од описаних модуса, односно композиторовој идеји коју је поставио као главну референцу ка којој треба да тежи интерпретатор. Усредсређење на композиторову идеју проистицало је управо из разлога што она представља најнепосреднији одраз „прамузике", или посматрано на нешто другачији начин - највиши извођачки идеалитет који се интерпретацијом може досегнути.

У том смислу, за Феруча Бузонија је нови, рационалистички поглед на функцију музичке интерпретације, подразумевао такође и иновативан технички приступ инструменту. Отклон од владајућег романтичарског приступа „певања на клавиру" видљив је код Бузонија у одбацивању легато свирања, које је пијаниста аргументовао немогућношћу постизања легата на једном перкусионистичком инструменту какав у основи јесте клавир.

Бузонијево залагање за афирмацију нон легато технике, омогућавало је знатно виши ниво „разговетности" музике, а тиме и објективнијег приказа дела. Нон легато техника је подразумевала читав спектар варијанти којима је Феручо Бузони успостављао сасвим нови аспект клавирског звука. Заменом легата, принципом нон легато технике, начињен је квалитативни обрт на плану схватања изражајних могућности инструмента, у правцу, у којем је отворена могућност освајању аутентичне звучности клавира, која је до Бузонијевог времена била огрнута тежњом ка подражавању првенствено вокалног идиома.

Аутор емисије: Стефан Цветковић