Музеј звука – Мадригали Јакопа да Болоње

Јакопо да Болоња је био један од најуспешнијих композитора мадригала средином 14. века, односно током позног средњег века и периода који се у историји музике означава као Арс Нова. Пореклом из Болоње, овај музичар је највероватније са својом браћом радио као музичар на двору Висконтијевих у Милану, о чему сведочи мадригал посвећен прослави рођења билизанаца миланског владара Лукина Висконтија. На двору овог владара, у то време је боравио и Петрарка, те је најстарији мадригал у историји компонован на стихове славног песника. То је Нон ал суо аманте, дело које је написао управо Јакопо да Болоња негде око 1350. године у Верони. Иако је највећи део живота провео у Милану, слава Да Болоње је стигла и до Фиренце, те је у Кодексу Скварчалупи, највећој збирци дела италијанског трећента, овај композитор заступљен са чак 28 композиција. Интересантно је да су се у овој богато илуминираној збирци која се налазила у поседу Медичијевих, поред композиција, налазили и осликани портрети аутора дела из кодекса, укључујући и Да Болоњу.

Поред 28 дела сачуваних у Кодексу, до данас је пронађено још шест композиција Јакопа да Болоње - укупно 25 двогласних мадригала, седам трогласних мадригала и кача, лауда-балата и један мотет. Форма мадригала је у овом периоду била веома префињена, а мелодија, тоналитиет и фразирање су пажљиво обликовани и нијансирани како би пренели значење текста. Да Болоњин стил је тежио ка љупким, јасним мелодијама испуњеним поетским текстом, чије се деонице никада не укрштају. У раним делима присутне су паралелне квинте и октаве као и слабо покретан тенор који углавном доноси дуге, држане тонове. У позним делима, ове карактеристике ишчезавају, а гласове све више прожима исти мотивски материјал, пре свега као последица имитације, као и све слободнији третман тенорске деонице.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић