Свађа глукиста и пичиниста

Разочаран неуспехом своје последње бечке опере, Парис и Хелена, Глук је ангажман у Париској опери видео као нову прилику да афирмише своје идеје о оперској реформи. Терен за Глуков долазак у Париз припремиле су поједине дипломате, као и аустријска принцеза Марија Антоанета, супруга француског престолонаследника. Франсоа-Луј Ди Руле, дипломата и либретиста прве Глукове француске опере, објавио је 1772. године отворено писмо у париској штампи у коме је позвао тадашњег директора опере, Антоана Доверња, да ангажује Глука. Композитор се такође огласио у јавности, предлажући да ревитализује француски језик у опери, а његове ставове подржао је и филозоф и музички критичар Жан-Жак Русо. Уговор који је Глук 1773. године потписао са Париском опером обавезао га је да напише шест опера за француску престоницу, што ће композитор до 1779. године премашити. Прва међу њима, Ифигенија на Аулиди, премијерно је изведена у априлу 1774. године. Већ код поставке прве опере Глук се суочио са практичним проблемима у реформи музичког израза француске опере, кроз отпор певача и музичара, а затим и саме публике. Иако је иницијално само увертира побрала неподељене похвале, Ифигенија на Аулиди се у наредних пет деценија успоставила као најизвођенија Глукова опера у Француској. На почетку првог чина приказана је грчка војска на освајачком походу ка Троји, заробљена неповољним ветровима. Како би се богови умилостивили, свештеник објављује да је неопходно да Агамемнон, предводник војске, жртвује своју кћерку, Ифигенију. Увертира слика турбулентне и сукобљене емоције опере, а Агамемнон у уводном ариозу пркоси боговима и брани живот своје кћери. Од укупно осам опера колико је Глук поставио у Паризу, четири су заправо биле прераде ранијих бечких опера на италијанском језику. Прва изведена међу њима, у августу 1774. године, била је Орфеј и Еуридика, уједно и најпознатија Глукова реформска опера. Ово је био и композиторов први прави тријумф у Паризу.

Глуков пробој на париској сцени није наишао на опште одобравање и убрзо се издвојила снажна група интелектуалаца и утицајних Парижана која није подржавала Глукову реформу француске опере, већ је заговарала снажније ослањање на италијански стил. Већ 1774. године напуљски амбасадор у Паризу препоручио је овој италофилној фракцији композитора Николу Пичинија. Његов долазак у Париз две године касније означио је почетак такозване „свађе глукиста и пичиниста", једне од најбурнијих контроверзи у развоју француске опере, током које су се париски љубитељи опере поделили у два оштро супротстављена табора. Прва победа табора пичиниста била је успешна премијера Пичинијеве опере Роланд, почетком 1778. године, за коју је либрето, према оригиналу Филипа Киноа, приредио Жан Франсоа Мармонтел. Насловну улогу тумачио је француски баритон Анри Лариве, који је, иако по опредељењу глукиста, лик Роланда тумачио маестрално, инспирисан Пичинијевом стваралачком визијом. Међу најоригиналнијим страницама Пичинијеве партитуре су управо музички надахнуте интроспективне сцене главних ликова, међу којима се издваја сцена Роланда из трећег, завршног чина опере, у којој пратимо његов монолог док у мрачној шуми чека Анђелику, изабраницу свога срца.

Аутор Срђан Атанасовски