Ђузепе Верди: Отело

После премијерног извођења Аиде 1871. године, Верди се званично повукао са сцене пуних 16 година. До поновног појављивања са новим делом - Отелом, сада већ осамдесетогодишњи композитор ревидирао је опере Дон Карлос и Симоне Боканегра. Ово последње дело ће се показати као пресудно, јер је током рада на његовој ревизији, започела сарадња са Аригом Боитом, човеком заслужним за настанак последњих Вердијевих опера. Боито, утицајни књижевник и композитор, дуго година је био један од највећих Вердијевих противника, али је променио мишљење под утицајем издавача Рикордија и ступио у контакт са композитором. Тако се Верди, после више од две деценије вратио Шекспиру, драмском писцу коме се највише дивио. Ариго Боито је написао изузетно успешна либрета на основу Шекспирове драме - омогућивши на тај начин стварање новог типа опере коју данас препознајемо као вердијански тип музичке драме.

У Отелу се напушта традиција италијанске мелодраме како су је поставили Росини и Белини, традиција великих затворених арија, кабалета, и конвенционалних решења. У питању је непрекинути музички ток, већи ангажман оркестра, хроматизован хармонски ток, појављивање мотива и њихова разрада и драматуршка дистрибуција. Ипак, Верди не одустаје од заштитног знака своје реторике - изузетне лиричности, мелодичности деоница, економичности у приказивању унутрашњих стања ликова и изузетног осећаја за постизање драмских врхунаца и напетости. У формалном смислу, за разлику од Вагнера, Верди никада није напустио ансамбле. У Отелу срећемо велики број дуета, терцета и квартета у којима Верди мајсторски решава компликоване односе између протагониста. Сам насловни лик једна је од најкомплекснијих и уједно најзахтевнијих тенорских улога у вердијанском опусу - човек савладан несигурношћу и деструктивношћу љубоморе. Контрапункт лику Отела јесте Јаго, који као мрачни покретач трагедије у неку руку постаје и Отелов алтерего - мрачна страна Отелове личности која му говори оно што он жели да чује. Једино лик Дездемоне је лишен грубости, осветољубивости и несигурности. Због тога је третман Дездемонине деонице увек лирски, мелодичан, тако да њена невиност никада не долази у питање.

Уредница Ксенија Стевановић