Сублимне фреквенције – Групер

Лиз Херис са овим албумом отвара нов стваралачи простор. Уместо структурно деликатних, али изузетно ефектних амбијенталних нумера, она се овај пут окреће, сведеној изражајности песме. Како Херисова каже: „Рушевине су направљене за време резиденцијалног боравка у Португалији 2011. године. Тамо сам снимила све осим последње песме, која је настала у кући моје мајке 2004. године. Још увек сам изненађена како је све испало. Ово је био први пут да сам мировала после много година, проживљавајући пуно беса изазваног стањем у политици и решавајући се емотивног терета. Нумере су снимљене једноставно - уз помоћ малог четвороканалног снимача, Сонијевог стерео микрофона и пијанина. Када нисам радила, ходала сам по неколико километара до обале. На путу сам се сусретала са рушевинама неколико старих имања и мањих села. Овај албум је документ. Поздрав свакодневним шетњама. Неуспелим структурама. Животу у остацима љубави. Оставила сам песме онако како су дошле - са снимком прекида када је због олује нестала струја. Надам се да албум поседује неку сличност са местом у којем сам била", завршава Херисова.

Албум Рушевине у сваком погледу указује на место изолације и ауторефлексије. Ово остварење треба да се слуша као непрекинута целина, у којој се глас појављује, а затим нестаје, речи с времена на време постају разумљиве, а потом се враћају у мрмљање, у своју музичку еманацију. Огољеност ових нумера у ствари прича о снази која произилази из сусрета са собом. У том смислу Лиз Херис не калкулише. Не тражи сентиментални ефекат. Она ствара песме које су јој потребне да би открила нешто ново о себи и свету, али које нуди слушаоцима да у њима пронађу сопствене емоције и одразе. Стога је и прва нумера Made of Metal која се састоји из, наизглед ритуалног, ударања удаљеног бубња и удисања ваздуха, саставни део албума. Он је увертира у правом смислу те речи. Припрема и хватање залета за "рад песме" који следи.

Завршна нумера Made of Air стоји, пак, на супротном крају естетике Лиз Херис. То је једанаестоминутна амбијентална композиција, састављена од процесованог звука вокала и клавира, која показује место одакле је Херисова кренула на своје путовање. Не само да је настала пре осталог материјала, већ и клавирски риф, који се чује у другом плану, подсећа на онај из изузетно упечатљиве песме Call Across Rooms. Тако последња нумера заузима место стварног објекта албума: она је рушевина претходног стваралаштва Лиз Херис, утканог у кристализацију њене другачије изражајности.

Уредница Ксенија Стевановић