Клавирске метаморфозе – Карлхајнц Штокхаузен

Карлхајнц Штокхаузен био је један од најутицајнијих стваралаца европске послератне авангарде чији се утицај протеже и на најрецентнија остварења савремене уметничке музике. Рођен је 1928. године у Келну. Након почетних часова у оквиру нове музичке школе у Дармштату, композицију је студирао на Конзерваторијуму у Паризу код Оливијеа Месијана, где је, такође, упознао и Пјера Булеза и Пјера Шафера. Током педесетих година прошлог века дефинисао је своју позицију авангардног ствараоца на пољу електронске музике и осмишљавањем и развијањем интегралног серијализма. Пратио је рад Мауриција Кагела, Ђерђа Лигетија и Џона Кејџа, а убрзо је преузео и управљање музичким курсевима у Дармштату где је био ментор композиторима као што су Корнелијус Кардју и Ла Монте Јанг. У својим бројним инструменталним и вокалним делима насталим током послератног периода испитивао је серијалне методе и примену математичких структура, попут Фибоначијевог низа, на могућност серијализације висина тонова, ритма, артикулације и формалне структуре.

О својим клавирским комадима Штокхаузен каже: „Упркос, или боље речено, због важности тонске боје у мојој електронској музици, као и у оркестарским и вокалним композицијама, повремено сам фокус стављао на клавирске комаде, на компоновање за један инструмент, за десет прстију, минуциозних нијанси тонске боје и структуре. То су моји цртежи." Прву серију Клавирских комада написао је током 1952, а другу, од V до X, започео је 1953. године. У њима је истраживао структуру тона клавира бавећи се резонанцом хармоника и субхармоника стварајући суптилну звучност. Више није компоновао тонове или акорде, већ звук са карактеристичном унутрашњом структуром. „Мале ноте", тј. украси, постали су значајан део структуре музичког ткива, и појављивале су се, у мањем или већем броју, око упоришних тонова. Клавирски комад X, који ћете чути у првом делу емисије, сачињен је, готово у целости, од украсних тонова концентрисаних у мањој или већој густини око нуклеуса. Клавирски комад XI, који ће затим уследити, написан је 1956. године и први је Штокхаузенов допринос отвореној форми у којој генерална структура дела није фиксирана пре извођења.

Аутор емисије Бранка Поповић