Петар Чајковски: Чаробница

Ово дело Чајковског је данас готово непознато широј публици, иако је настало у доба када је композитор био на врхунцу својих стваралачких моћи. То је период када је написао симфонијску поему Манфред, Пету симфонију и балет Успавана лепотица. Чак су и његове мање успеле опере Мазепа и Девица из Орлеана, у међувремену доживеле рехабилитацију и постале део оперског репертоара, посебно у Русији.

Чаробница је премијерно изведена 1. новембра 1887. године у Мариинском театру под диригентском палицом композитора, али није доживела већи успех. Разлози се могу тражити у томе да је главна певачица Емилија Павловскаја имала проблеме са гласом и да је либрето био предугачак. Потоња извођења су пре свега била везана за московски Баљшој театар. Најуспелија поставка је била она из 1958. године, када је дириговао млади Јевгениј Светланов и када је дело имало чак 49 реприза.

Овогодишња поставка којом је Театар ан дер Вин отворио своју оперску сезону, део је ренесансе овог дела на светској оперској сцени. Наиме, Баљшој театар је за затварање прошлогодишње сезоне понудио своју нову продукцију Чаробнице. Ове представе, покушавају да успоставе оперу Петра Чајковског као дело вредно пажње, често наводећи композиторове речи „Никада ни на једном делу нисам толико радио као на Чаробници. Знам да ће једног дана све доћи на своје место...".

Чаробница је била изузетно популарна трагедија коју је написао Иполит Шпажинскиј, базирана на легенди из Нинжњег Новгорода која се дешава у XV веку. Први пут је изведена у Малом Театру 1884. и убрзо је постала најизвођенији позоришни комад у Москви и Санкт Петербургу. На наговор брата, Чајковски је компоновао дует на основу једне сцене драме, а потом се обратио самом Шпажинском и замолио га да напише либрето. Оно што је добио као текстуални предложак је било изузетно дуго и распричано, те је композитор прилично скратио текст. И поред свих сажимања, Чаробница је најдужа опера коју је Чајковски написао. Композитор је био одушевљен главном јунакињом коју је видео као жену способну да освоји сваког мушкарца, али која тек када сама осети љубав постаје истински лепа и неодољива. Он је тако записао „У дубини душе ове раскалашне жене лежи морална снага и лепота - а та снага је сама љубав". Своју главну јунакињу је упоређивао са Вердијевом Травијатом и Бизеовом Кармен, којима се дивио јер су такође поседовале квалитет искрене страсти и људске снаге.

Уредница Ксенија Стевановић