Музика антика - Мотети Јакоба Рењара

Рењар је био члан велике породице музичара, у којој су чак петорица браће била на високим позицијама на дворовима широм Европе - Шарл и Пасаксијус су били ангажовани у Шпанији, на двору Филипа II, Аугустин је био каноник у Лилу, а Јакоб и Франсоа су били у служби аустријске гране моћних Хабзбурговаца.

Јакоб Рењар је у царску службу ступио као млади певач, 1557. године, да би потом, после краћег боравка у Италији, постао и композитор, који је током наредних година напредовао у дворској музичкој хијерархији. Током преко четири деценије активног рада, Рењар је био у служби царева Максимилијана II и Рудолфа II, као и надвојводе Фердинанда, на чијем двору у Инсбруку је радио као капелмајстор, унапредивши тамошњи музички живот довођењем великог броја фламанских и италијанских певача. Ипак, по Фердинандовој смрти, капела је расформирана, те је последње године живота, Рењар провео као вице-капелмајстор на двору у Прагу, где је био заменик Филипа де Монтеа.

Рењарове композиције су редовно штампане, иако су данас неке од ових публикација изгубљене, а дела сачувана само у рукописима. Рењарова најзначајнија публикација била је тротомна збирка Миса, која је постхумно издата 1603. године, али на чијој припреми је композитор радио током последњих година живота.

Рењаров музички стил, али и животни пут, поседује извесну сличност са оним Орланда ди Ласа. Обојица су били успешни млади певачи које је таленат довео до музичких капела на дворовима моћних владарских породица, у чијим службама су провели највећи део каријере, док су штампана издања њихових дела ширила утицај ових аутора широм Европе. Ипак, мора се истаћи да је у поређењу са Ласовим, Рењаров стил остао нешто конзервативнији и усмеренији ка истраживању контрапунктског потенцијала музике, а мање на реторичким значењима текста.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић