Сценска музика Игора Стравинског

Стравински је на Петрушки радио у периоду од 1910. до 1911. године, да би га 1947. прерадио додајући му нешто већи инструментални корпус. Заснована на четири слике, радња балета обојена је елементима руског фолклора, док се као главни ликови појављују Петрушка, Арапин и Балерина. На почетку прича прати старог мађионичара, власника лутака, које оживљава и показује на сајму, а оне убрзо попримају људске особине. Петрушка је заљубљен у Балерину, али она воли Арапина. То изазива Петрушкин бес и љубомору, што толико изнервира Арапина да на сајмишту пред посетиоцима убија Петрушку. Стари мађионичар тада претвара Петрушку у лутку испуњену сламом која носи врећу пиљевине, и тако умирује публику. Међутим, дух Петрушке се појављује на крову мале мађионичарове позорнице, прети старцу и руга му се.

Како историчари наводе, Петрушка је комад који вешто спаја музику, балет, кореографију и историју, и у значајној мери евоцира идеју Вагнеровог свеобухватног уметничког дела, али кроз руски приступ. Како би нагласак ставио на трагедију Петрушкине несхваћености и неразумевања, Стравински лик главног протагонисте заснива на супротстављању весеља и драме. Музика балета, протканог гротескним и фантастичним елементима, снажно оживљава шаренило и вреву сајма, народно весеље, те вешто повезује популарне жанрове попут народних игара и градских плесова, са балетским мелодијама. Ово дело одликује експресионистички хармонски језик Стравинског који посебно наглашава битонални мотив Петрушке. Наиме, Петрушкин акорд или бикорд, како се често у литератури означава, састављен је од два трозвука који су удаљени један од другог у интервалу тритонуса.

Балет Петрушка компонован је за трупу Сергеја Дјагиљева, а премијерно изведен 13. јуна 1911. године у театру Шатле у Паризу. Кореографију је реализовао Михаил Фокин, сценографију Александар Беноа, док је оркестар наступао под диригентском палицом Пјера Монтеа. Улогу Петрушке изводио је Вацлав Нижињски.

Емисију уређује Ирина Цвијановић