Антологија српске музике
Соната антика Енрика Јосифа у интерпретацији пијанисткиње Оливере Ђурђевић у пратњи Београдске филхармоније, којом диригује Живојин Здравковић.
Током шесте деценије двадесетог века, у српској музици дошло је до установљења неокласичног стилског проседеа у стваралаштву већине композитора, што је представљало последицу настојања да се питким тоналним језиком оствари субверзија владавине дотадашњег социјалистичког реализма. Из групе младих аутора који су се на композиторској сцени појавили управо почетком педесетих година, Енрико Јосиф издвојио се интересовањем за композиционе технике предкласичних стилова, посебно барока, које је у својим делима примењивао уклапајући их у савремено, засићеније звучно ткиво.
Композиторове предилекције за барок, како наводи Властимир Перичић, најјасније су дошле до израза у Сонати антици из 1956. године, која са формалне стране показује елементе и сонате и свите Баховог доба, са којим кореспондира и по тонском језику. Полифона фактура уткана у широке формалне и звучне плохе, у овом делу остварена је у наглашеној експресивности музичког геста, карактеристичној за Јосифов целокупни композиторски стил.
Сонату антику премијерно је 1956. године извела пијанисткиња Оливера Ђурђевић уз оркестар ЈНА под управом Крешимира Барановића.
Уредник емисије: Стефан Цветковић
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари