Леош Јаначек: Лукава лија

Ова трочина опера премијерно је изведена 6. новембра 1924. године, а Јаначек ју је компоновао на сопствени либрето написан на основу приче Пустоловине лисице Оштроухе Рудолфа Тјеснохлидека. Сам текст се први пут појавио у Лидовим Новинама, где је Тјеснохлидек био уредник, илустрована цртежима Станислава Лолека. Убрзо је постала врло популарна, нарочито због употребе моравског дијалекта, као и сатиричног садржаја, пуног оштрог хумора и еротичних акцената.

Јаначек је од ове приче, коју је врло ценио, направио оперску студију људских карактера. Пантеистички свет дела, у којем природа и цивилизација - животињска и људска заједница, живе једна поред друге, прожимајући се, но задржавајући свака сопствену аутономију, омогућио је читање ове опере као филозофске бајке. На музичком плану, значајан број интерлудијума, који дочаравају свет шуме, наводи на поређење ове Јаначекове опере са Дебисијевим поступцима у Пелеасу и Мелисанди. У том смислу Чарлс Макерас, један од највећих познавалаца и тумача Јаначековог опуса, каже:„ Лукава лија је једна врста синтезе музичких језика Мусоргског, Бартока, Дебисија, Сибелијуса и Малера¸ где се сусрећу словенски фолклор, снага ритмичког покрета, музички симболизам, симфонијска дескрпиција и мотивски рад касног романтизма."

У овом делу, које је Јаначек написао пред свој 70. рођендан, види се композиторово разматрање пролазности живота и приближавања смрти. Иако се пред крај опере суочавамо са погибијом главне јунакиње Оштроухе, то је само показатељ отварања новог животног циклуса. Принцип кружења и нових почетака, у којем се старост сусреће са младошћу, а људи са природом која их окружује су идеје водиље ове опере. На музичком плану Јаначек је овај проседе нагласио коришћењем дечијих гласова који проширују вокални спектар дела, интепретирајући разнолике, шарманте, шумске и пољске животиње.

Уредница Ксенија Стевановић