Есгар Хамерик: Вокална симфонија број 7 опус 40
Рођен 1843. године, Хамерик је био студент двојице значајних данских композиотора - Нилса Гадеа и Јохана Петера Емилијуса Хартмана. Са 20 година отишао је у Берлин, где је студирао клавир и дириговање у класи Ханса фон Билова, који га је потом препоручио Хектору Берлиозу.
Сарадња и пријатељство између Берлиоза и Хамерика трајали су све до Берлиозове смрти 1869. године. Исте те године, Хамерик је напустио Париз, и након краћих боравака у Италији и Бечу, прихватио је место директора конзерваторијума и музичког друштва у Балтимору на Пибоди конзерваторијуму. У том периоду био је концертно и стваралачки активан, и управо тада настаје једно од његових најпознатијих дела: Реквијем, опус 34. У Балтимору, Хамерик је започео рад и на Вокалној симфонији број 7 опус 40, на којој је наставио да ради и по повратку у родну Данску.
Иако је у својим претходним симфонијским делима аутор користио традиционалну четвороставачну форму, Вокалну симфонију је конципирао у три става, написана за хор, оркестар и солисту. И у овом делу, аутор је остао доследан у остваривању јединства композиције употребом истог тематског материјала, који се провлачи из став у став. Обликовање ове теме представљало је највећи изазов за Хамерика, те постоји неколико верзија симфоније. Прва верзија изведена је 1903. године у Копенхагену, када је дириговао сам аутор, а три године касније, композитор је извршио још једну преправку дела, за коју се сматра да је била и последња, и која је премијерно изведена тек 1918. године, на прослави Хамериковог 75. рођендана.
Уредница емисије Јелена Дамјановић
_169x300 "Zeleni i crni list")
.jpg "Дневни магазин културе")
Коментари