Историјски снимци – диригент Јуџин Орманди

Снимак овог дела начињен је 26. септембра 1981. године и представља један од последњих које је осамдесетшестогодишњи Орманди - тада почасни диригент Филдeлфијске филхармоније – снимио за дискографску кућу Делос рекордс.

За четрдесет и две године, колико је трајала каријера Јуџина Ормандија, вође Филаделфијске филхармоније, овај ансамбл је постао један од водећих не само у Сједињеним Америчким Државама већ и у целом свету. Традицију неговања племенитог симфонијског звука у Филаделфији започео је славни Леополд Стоковски, од кога је, 1936. године, палицу преузео млади мађарски емигрант Орманди, који је до тада већ скренуо пажњу на себе наступима у Њујорку и Минеаполису. Од тог тренутка почиње да живи легенда о "Филаделфијском звуку", тачније, специфичном извођачком стилу који су ова двојица диригената успела да установе водећи овај оркестар готово читав век. Наиме, реч је пре свега о техничкој припремљености ансамбла, која подразумева беспрекорну уиграност у оквиру инструменталних група, али и велику мобилност појединаца у различитим камерним оркестарским ситуацијама. С друге стране, Орманди је, као и Стоковски пре њега, са овим оркестром радио у малој дворани Музичке академије, где су услови за развијање балансираног и софистицираног звука великог ансамбла готово идеални.

"Филаделфијски звук" се, поред уиграности и уравнотежености, одликује и студијским потенцијалима, те су славу овог ансамбла, осим бројних турнеја, пронеле широм света многе плоче које је Орманди са својим оркестром забележио за Колумбију и Ер-Си-Еј. Ретке негативне критике упућене овом оркестру односиле су се на претерану исполираност звука, која ствара утисак стерилности, док је Ормандију замеран мањак индивидуалности и заснивање интерпретације једино на основу партитуре. Међутим, и поред критика, снимци који су остали иза ових музичара сведоче о једној значајној, дугој традицији која чини саставни део историје музике двадесетог века.

Аутори емисије: Милан Милојковић и Стефан Цветковић