Ђузепе Верди: Сицилијанско вечерње (први и други чин)

Критике су биле позитивне, како за певаче, тако и за сценску поставку коју је остварио норвешки редитељ Стефан Херхајм. Главне улоге су поверене Лиани Харутунијан (Елен), Брајану Химелу (Анри), Ервину Шроту (Порсида) и Михаелу Фолеу (Монфор), док је ансамблом дириговао музички директор Ковент гардена Антонио Папано.

Верди је готово целу 1854. годину провео у Паризу где је компоновао оперу Сицилијанско вечерње по поруџбини Париске опере. Односи са управом опере, као и са либретистом Еженом Скрибом нису били складни, чак су често били фрустрирајући за Вердија, који је неколико пута хтео да раскине уговор и повуче се у потпуности из овог пројекта. Оно што га је одржало у настојању да заврши дело била је париска публика коју је желео у потпуности да освоји. Зато је и одабрао формат „велике опере", тог француског оперског жанра, намеравајући да превазиђе успех оца ове грандиозне форме, Ђакома Мајербера.

Ежен Скриб је за ту прилику композитору понудио свој већ написан либрето, који су он и његов помоћник Шарл Дивејрије већ нудили Доницетију 20 година раније. Скирб се није обазирао на Вердијев позив на да напише „нову, грандиозну, страсну причу", већ је само променио место радње из Фландрије у XVI веку на Сицилију у XIII веку и додао пети чин по којем опера и носи своје име. Наиме, реч је о великом масакру над француским освајачима Сицилије, који је у историји познат под именом Сицилијанско вечерње, када су побуњеници убили велики број француских досељеника. У нашој земљи је иначе устаљен, погрешан превод опере, Сицилијанске вечери, али још није постигнут консензус око правилног коришћења наслова.

У првом чину који се дешава на главном тргу у Палерму 1282. године упознајемо се са Сицилијом која се налази под француском окупацијом, где се војници победника понашају бахато, а народ је гневан и уплашен. Појављује се војвоткиња Елен, чијег брата су убили завојевачи, како би се помолила у цркви. Она је талац Монфора, гувернера Сицилије. Када је француски војници натерају да отпева песму, она пева о борби за слободу, окупљајући народ око себе. На трг долазе Монфор, али и млади револуционар Анри који објашњава Елен да је био ухапшен, а онда и ненадано пуштен из затвора. Он и војвоткиња су тајно заљубљени једно у друго. Монфор нуди младићу заштиту и службу уколико се одрекне Елен. Анри све то поносно одбија.

У другом чину који се одвија у долини недалеко од Палерма, упознајемо лекара Просиду који се враћа у домовину после дугог прогонства. Он намерава да заједно са Елен и Анријем започне народни устанак. Следи љубавни дует између Елен и Анрија, који се завршава тиме да се младић заклиње да ће осветити смрт њеног брата. Француски официр Бетин неочекивано позива Арига у Монфорову палату, а када он одбије окружују га војници и одводе на силу. Просида и поред тога наставља да организује побуну. Он подстиче француске војнике да упадну на једно венчање и отму младе, чиме народни бес достиже тачку кључања. Просида прориче да ће тиранин Монфор бити убијен већ те ноћи.

Уредница Ксенија Стевановић