Милорад Беланчић о стваралаштву Владана Радовановића

Како Беланчић истиче, преурањеност Радовановићевих иновација и њихова сложеност, „а ништа мање и непристајање да се укључи у борбена, авангардистичка кретања после II светског рата", учинили су да опус овог уметника „нема одзив какав би иначе... заслуживао". Притом, „одлучујући разлог за отежани приступ Радовановићевом опусу", Беланчић види у његовој, „како би Ниче рекао", несавремености: „У многим аспектима свог опуса Радовановић је ишао испред свог времена, односно био је - како се то обично каже - авангардан. Само што ту авангардност скоро нико није подржао, будући да је доминантни културни образац, у то време, био и остао окренут према идеолошки или обичајно признатој, умирујућој, конвенционалној или неинвентивној култури. Радовановићев опус је, дакле, био обележен иновацијама које су одмах биле потискиване у уметникову приватност, у не-актуелност и, заправо, не-савременост, уколико је актуелно и савремено могло бити само оно што је 'неко' био спреман да, као такво, 'призна'."

Најпримеренија полазна тачка за разумевање раног опуса Владана Радовановића јесте "управо његова усамљеничка иновативност (или: авангардност без следбеника) на чијој ће одговарајућој реафирмацији, у нашим културно-закаснелим условима, бити потребно још подоста да се поради. Радовановићев рани опус је, управо због највишег интензитета авангардности, и највреднији, али у исти мах он је морао бити 'прескочен'! А реч је о изванредним делима које је Радовановић реализовао педесетих година, међу којима се истичу: Причињавања (и други пројекти из тог времена), идеограми, записи и цртежи снова, пипазони, синтезијски и воковизуелни радови и слично. Сви ти радови су у нашим културним условима били веома значајне иновације, без обзира што, како сам аутор каже, нису правовремено допрли до јавности, односно нису 'ушли у историју', нити су 'утицали на њен развој'."

Уредник: Ђура Војнови