Србија и Европска унија

Ђорђе Мамула је реаговао поводом констатације из уводног излагања Слободана Зечевића да Европска унија никада није примила у своје чланство неку земљу у којој се грубо крше људска права и у којој се, како Мамула наводи, „због слободне мисли, иде после на неке отоке или у тундре..." Он подсећа да је, на иницијативу Дика Мартија, „2006. године донета резолуција Европског парламента да у Европској унији постоје тајни затвори, тајна хапшења... То овде није оставило неки утисак, зато што ова земља има искуства, ваљда, са тајним затворима и тајним хапшењиам, али сам очекивао да ће то у Европској унији да изазове велике разговоре. Није изазвало. Како је то могуће?"

Мамула каже да је хтео да „скрене пажњу на те детаље. Дакле, не морате ићи на отоке. Довољно је да остајете без слободе у својој земљи, у свом граду, где идете у затвор. Пазите, тајни затвори! Значи, затвор без адресе, вероватно ћелија без броја и вероватно затвореник без имена и презимена. То је за мене нешто што уздрмава."

Драган Лакићевић је, такође поводом излагања Слободана Зечевића, изнео више критичких опаски. „Прво, говорили сте да нас је известан евроскептицизам још за време СФРЈ оставио изван Европе..." Међутим, „кад имам у виду само последњих десет година", каже, "видим да су те европске вредности, како су увезене код нас, тотална комерцијализација културе, тотална власт кича, шунда..." Друго, пита „да ли је стварно евроскептицизам довео до распада Југославије" и констатује да „политику Европске уније, ону битну, одређује Америка". Колики је био њен утицај приликом отцепљење Косова и одвајање Црне Горе „није никаква тајна". У том смислу, не би могао да каже „да је некакав евроскептицизам... могао да изазове распад Југославије", односно „да би еврооптимизам спасао оно до чега је, управо због процеса у Европи, дошло..."

Треће, мисли да се из Европске уније заправо не може изаћи, зато што „не постоје објективне могућности" да се то оствари. Папандреу је предлагао референдум о томе да ли да се врате дугови, „а то значи излазак из евро зоне, а посредно и излазак из Европске уније", али тај референдум није прихваћен. Дакле, теоријски се можда може изаћи, али практично не може, „јер се ви толико задужите, улазите у такав степен интеграција, да немате где даље". Додаје како није евроскептик ни најмање у смислу да ће Европска унија „трајати и трајати. (...) Једино што мислим јесте да ће ту разне државе, разна друштва, различито пролазити" итд.

Мирослав Прокопијевић има утисак да „кад гледамо друге, тражимо да испуњавају савршене услове, а кад гледамо сами себе спремни смо да пренебрегнемо и најелементарније ствари". У прилог несавршености Европе, међутим, и сам помиње својевремену кризу у Италији „када је Европска унија de facto урадила ствар која се ради са банана-државама", приморавајући „легално изабраног премијера да се повуче под притиском неких папира и слика које су постојале. Наводно, поставили су техничку владу." Али, „како у демократској држави да техничка влада остане две-три године". Помиње и Ромпејеву реченицу из тог времена, када је примећено да би можда, ипак, у неко разумно време требало одржати изборе, како „није време за демократију, време је да се ради".

С друге стране, кад погледамо сами себе, то „шта нам раде" није пало с неба. „Они се понашају онако како сте заслужили. Они су схватили да се с нама једино може радити штапом и шаргарепом, при чему се шаргарепа измиче, а штап држи довољно видљив." На Западу је „мишљење о нашим политичарима катастрофално..." Ипак, у највећем делу своје дискусије Прокопијевић говори о дужничкој кризи коју је Европска унија, како објашњава, од акутне претворила у хроничну. Избор који је, том приликом, начинила има своју високу цену и она ће бити дуго плаћана...

Димитрије Вујадиновић покреће питање културе које је, по њему, „некако потиснуто" када се говори о нашем евентуалном уласку у Европску унију, питање културног амбијента са којим ћемо се тамо суочити, питање културног суверенитета итд.

Слободан Зечевић примећује да је „изнето доста примедби на рачун Европске уније". Неке су, додаје, оправдане, неке контрадикторне. На пример, каже се да никада нас неће да приме у Европску унију, а потом и то да „примају кога стигну", Румунију, Бугарску... Каже се, рецимо, да је код нас кич преовладао, као да се то догодило откад смо се окренули придуживању Европској унији. Преовладао је '90. или '91. године, и то нема везе са Европском унијом. Исто тако, пита зашто нам смета Европска унија да негујемо своју културу и културне вредности, да будемо Срби... Њен мото је „Уједињени у разликама". Ту су и примедбе поводом стања у Грчкој. Мисли да је то „посебна прича", да „добар део кривице носе они сами, ако не и већи део кривице и највећи" итд. Каже се да је Грчка „у катастрофи", а ми који нисмо у Европској унији, као, цветамо. Имамо 29 посто незапослених, врло слаб привредни раст итд.

Миша Ђурковић каже да су „ово ретке прилике да уопште можемо да изнесемо ову врсту података", и реплицира поводом теме Грчке. Проблем је, истиче, у томе да ли је цео систем Европске уније, како је изграђен у 20 година, заснован на односу центра и периферије. Истовремено, сматра да су „економске разлике све веће и веће између центра, Немачке, Скандинавије... и оних који су на периферији, а ту је већина од тих десет земаља које су у Европску унију ушле од 2004. и надаље, укључујући и Грчку". Види се, додаје, колико је сама Грчка крива, њено руководство. Али, с друге стране, „имали сте 20 година притисака да се задужују, да узимају кредите да би куповали немачку робу" итд.

Уредник Ђура Војновић