Јомели и духовна музика наполитанских мајстора

Када се вратио у Напуљ 1769. године, након скоро шеснаестогодишњег ангажовања при виртембершком двору у Штутгарту и Лудвигсбургу, Јомели је био на врхунцу своје славе и креативне снаге. Наставивши да компонује дела која су својом сложеношћу одударала од стандардне наполитанске продукције, Јомели је неретко од својих савременика био оптуживан да је усвојио немачки манир компоновања. Међутим, из историјске перспективе можемо закључити да је Јомели заправо профилсао свој зрели композициони идиом пратећи одређене тенденције које су већ биле присутне у изразу наполитанских композитора. Поред већ развијене склоности ка маштовитој употреби оркестра, последњи Јомелијев стваралачки период посебно одликује усложњавање хармонског језика. Јомели је остао активан све до године своје смрти, када је, у току Страсне недеље 1774. године, руководио премијерним извођењем композиције Мизерере, писане на италијански превод 50. псалма.

Иако само четири године старији од Јомелија, Ђовани Батиста Перголези један је од аутора који су били узор за Јомелијеву генерацију наполитанских композитора. Након што је преминуо са само двадесет и шест година, Перголези је стекао велику и то тада незабележену постхумну славу широм Европе. Већ крајем тридесетих година XVIII века збирка Перголезијевих кантата штампана је у два издања у Напуљу, а његове опере извођене су широм Италије На пољу духовне музике, Перголезијев утицај огледа се у употреби елегантне мелодике, прозрачне фактуре, те несметаним упливом оперског стила. Посебно популарност задобила је његова композиција Стабат матер, која је, након првог издања у Лондону 1749. године, постала најчешће штампана композиција током XVIII века.

Аутор емисије Срђан Атанасовски