уторак, 24. јун 2014, 00:05

Трибине

Србија и Европска унија (2)

У циклусу ТРИБИНЕ, који емитујмо уторком, преносимо излагања са конференције Института за европске студије у Београду, одржане 22. маја ове године, под називом „Изазови процеса приступања Републике Србије Европској унији". У другој вечерашњој емисији, објавићемо део излагања Мише Ђурковића под насловом „Европске интеграције Србије између нормативизма и геополитике" .

Ђурковић напомиње да је пошао од једне тезе Слободана Самарџића који, у уводу своје књиге „Градња и разградња државе", тврди да се Европска унија „само Србији мешала у следеће три ствари". Прво, у „питање државних граница"; дакле, то је „теза да се Европска унија ни у једном другом случају није бавила прекомпозицијом чланице, како ће да изгледају њене државне границе, шта ће бити њена територија". Друго, у „питање унутрашњег државног уређења". И треће, у „питање идентитета државе..."

Ђурковић томе додаје и четврти елеменат, односно „кључну чињеницу" - да су неке највеће земље Европске уније, попут Велике Британије и Немачке, „директно учествовале у промени власти 2.000. године и довођењу гарнитуре која је прихватила распад СФРЈ, дакле одустајање од континуитета, што је била претходна политика, и која је земљу повела пут Европске уније". На тај начин, „Европска унија је заиста дефинисала и простор у коме је политика могла да се креће".

Ђурковић истиче да је сам процес проширења Европске уније од почетка „обележен политичким и геополитичким мотивима" и наводи више примера за то, све до проблематичног уласка Бугарске и Румуније 2007. године, и то „под притиском, великим делом, Сједињених Америчких Држава - да би се заокружио овај простор, да би остала ова рупа коју ми треба да попунимо".

Ђурковић помиње да је Брисел и другима постављао „врло чудне идентитетске и геополитичке услове", као што је, рецимо, у случају Бугарске „био захтев да се европска валута на бугарском изговара као еуро, иако су они сами тражили да то буде евро..." Тај спор је, додаје, решен тек приликом усвајања Лисабонског уговора, када је Бугарска решавање овог питања условила ратификацијом бриселског споразума. Међутим, Ђурковић наглашава да је Самарџић „генерално у праву када тврди да... ово што се пред Србију поставља као основни сет услова нико није добио" и да су, у том случају, геополитички услови „изразито доминантни" у односу на нормативне поставке. У даљем свом излагању, он анализира „шта се ту дешавало" и испитује „разлоге зашто се то дешавало".

Уредник: Ђура Војновић