Јомели и духовна музика наполитанских мајстора

Једна од најзначајнијих фаза у стваралаштву Николе Јомелија био је његов боравак у Штутгарту, од 1753. до 1769. године. Јомели је прихватио понуду виртембершког војводе Карла Еугена да постане главни капелмајстор у тренутку када је овај суверен започео велика улагања у уметност, не штедећи новца да ангажује врхунске музичаре из Италије - како инструменталисте, тако и певаче, али и друге позоришне раднике - не би ли квалитетом својих музичких приредби парирао околним немачким дворовима, па и самом Версају. Јомелијево основно задужење било је компоновање опера како за позориште у Штутгарту, тако и за летњу сцену при оближњој палати у Лудвигсбургу. Сарађујући са дворским песником Матеом Верацијем, Јомели је кроз своја музичко-сценска остварења формулисао оштру и убедљиву критику Метастазијеве естетике, померајућу оперу серију од модела музикалне поезије ка спектакуларизованој драми. Посебно је значајно Јомелијево истраживање могућности оркестра и његовог драматског потенцијала, чиме је оставио снажан утисак на своје савременике.

Иако је Јомелијево намештење као главног капелмајстора у Штутгарту подразумевало надзирање музике у црквама, како у протестантским, тако и у католичким богомољама, релативно мали број његових духовних композиција потиче из овог периода. Као запажене, истичу се Миса у Де-дуру, Мисерере, Те Деум, а пре свега Реквијем у Ес-дуру из 1756. године, писан за сахрану мајке војводе Карла Еугена, војвоткиње Марије Аугусте. Јомели је неретко пародирао своје раније сакралне композиције, али у овом делу је изражена и тежња према чвршће интегрисаној цикличној форми.

Аутор Срђан Атанасовски