среда, 14. мај 2014, 21:35

Култура и насиље – Говори Владимир Гвозден

У циклусу КУЛТУРА И НАСИЉЕ, који емитујемо средом, са истоименог научног скупа који су, у Новом Саду крајем априла, организовали Трећи програм и Завод за културу Војводине, емитујемо прилоге са овога скупа и разговоре о излагањима. У првој вечерашњој емисији слушаћете излагање Владимира Гвоздена под називом "Путеви мишљења вишка насиља", док у другој преносимо расправу о овом излагању, у којој су, поред аутора, говорили Иван Миленковић, Маријан Кривак и Александра Ђурић Боснић.

На први поглед култура и насиље не иду заједно. Тамо где је више културе, верује се, мање је насиља, а тамо где царује насиље нема културе. У понешто измењеној перспективи, међутим, свака култура показује завидан ниво насиља, док се насиље, с друге стране, не ретко легитимише управо културом.

Учесници регионалног скупа у Новом Саду показали су да је веза насиља и културе жива и делотворна, те да се од античких времена до данас форме тога односа мењају, али да је веза, у основи, нераскидива.

Загребачки филозоф Маријан Кривак показује да је идеологија мултикултурализма, упркос "успеху" који доживљава у јавној сфери (величање вишекултуралних друштава), идеологија уских перспектива и притајеног насиља. Новосадски теоретичар књижевности Владимир Гвозден прати својеврсну историју насиља у образовним структурама, те скреће пажњу на то да су савремени манифести против насиља нерефлектовани документи који имају сумњиве учинке у јавној сфери. Нишки историчар уметности Никола Дедић снажно брани идеју модерности, односно јавне сфере као најсигурније бране против сваковрсног насиља. Новосадски теоретичар Мирослав Кевежди показује како се може водити рат преко споменика, како се, дакле, споменици злоупотребљавају у изградњи националног сећања, или националног заборава. Београдски антрополог Предраг Шарчевић говори о насиљу над особама неодређеног пола (такозвани интерсексуалци), док новосадска теоретичарка Александра Ђурић Боснић испитује стереотипне представе као нуклеусе манипулативних стратегија у затвореним друштвима. Новосадски новинар Динко Грухоњић истражује таблоидно насиље над медијима, загребачка теоретичарка књижевности Татјана Јукић развија појам револуционарне културе у Емерсоновом делу, док београдски филозоф Иван Миленковић испитује интринсично насиље сваке културе на моделу ресантимана Жила Делеза. Београдски филозоф Јован Чекић говори о естетизацији системског насиља, док београдска теоретичарка уметности Милена Драгићевић Шешић истражује баштину насиља и политику сећања на Балкану.