Игор Иванович Јевлампијев: „Овострана“ религиозност Достојевског и Ничеа

„У традиционалном хришћанству", каже аутор, „Бог је вечно, непромењиво и трансцендентно биће; између човека и Бога постоји непрекорачива онтолошка дистанца, наметнута грехом, која човека чини радикално ограниченим бићем, неспособним да се домогне било каквих суштинских промена свог несавршеног стања. Међутим, паралелно с догматичком традицијом, коју је подржавала црква, развијала се другачија представа о Богу и човеку. Овде се, у својству главног принципа, истиче јединство Бога и човека које долази до изражаја у човековој способности да у било ком моменту свог земног живота уђе у Царство Божије, сједини се с Богом и постигне одређену меру савршенства. Ту другу "верзију" хришћанства умесно је назвати духовним хришћанством,  пошто у њему човек није одвојен од божанственог Духа."

Достојевски је одбацивао „схватање Бога као вечног и трансцендентног у односу на човека и свет; све појмове који су описивали трансцендентну, онострану реалност у традиционалном хришћанству, Достојевски приписује овостраној, земаљској стварности и земаљском човеку."

При томе, у пишчевој идеји „овостране религије", поред тога што се Христос схвата као земаљски човек, а Бог као својеврсни принцип саме људске личности који одређује њено бесконачно кретање ка савршенству - садржана је и идеја овостране бесмртности која представља „безусловни центар" његовог религиозног погледа на свет.

С друге стране, Јевлампијев истиче оне елементе Ничеове филозофије у којима се „не само на очигледан начин манифестује његов однос према историји хришћанства, већ и очигледна зависност његових идеја од гледишта Достојевског". Веома је добро познато, каже, да се у Ничеовим припремним белешкама које су непосредно претходиле првим скицама Антихриста, налазе обимни исписи из романа Достојевског Зли дуси, пре свега они који се тичу случаја Кирилова: „Ствара се утисак да је управо дубинско поимање необичног религиозног садржаја Кириловљевих "проповеди" и подстакло Ничеа на мисао да разјасни свој однос према хришћанству."

У учењу Исуса Христа Ниче за најзначајније сматра „идентитет Бога и човека, при чему он, као и Достојевски, све традиционалне хришћанске појмове (Бог-Отац, Бог-Син, Царство Небеско) интерпретира у овостраном смислу, као опис различитих етапа јављања Бога у човеку."

Ни појмови као што су „натчовек" и „вечно враћање" не могу се схватити „ако се у њима не сагледа религиозна димензија која потиче из традиције духовног хришћанства". Као илустрацију ове тезе, преносимо завршне редове текста Игора Ивановича Јевлампијева: „Обзнањујући дубоки смисао учења о вечном враћању и о надчовеку код Ничеа, Хајдегер је савршено у праву када то учење сматра религиозним по својој суштини. И управо њему припада термин који смо ставили у наслов овога рада: веома далек од позитивне оцене религиозних аспеката филозофије, Хајдегер ипак констатује да "мисао о вечном враћању једног те истог јесте израз чисте "овостране" религије Ничеа и зато је она религиозна, а не филозофична".

Уредник: Ђура Војновић