Ораторијум "Васкрсење" Стевана Христића

Написан 1912. године на текст Драгутина Илића, ораторијум Васкрсење приказује најзначајнији новозаветни догађај, Христово васкрснуће. Подељен је у два дела од којих први, под насловом Весница са гроба, обухвата обимни симфонијско-хорски увод Свитање у Јерусалиму, појаву Марије Магдалене, која ученицима доноси вест да је Христово тело нестало из гроба и Христово јављање Магдалени. Други део ораторијума под називом Христос међу ученицима, описује како освешћени народ јури ка Голготи и затиче празан гроб, затим следи Магдаленино саопштење ученицима да је видела Христа, јављање Христа ученицима и сцена са неверним Томом.
Солисти (Христос, Марија, Петар и Тома) су постављени као носиоци драмске радње. Хор описује и коментарише догађаје (као хисторикус из барокног ораторијума), али повремено и учествује у догађајима узвицима "Адонај!" и „Равуни!". Музички језик почива на елементима веризма и импресионизма.
Међу остварењима компонованим с почетка XX века, Васкрсењу припада посебно место у српској музици. Ово рано модернистичко дело, нетипично по свом жанровском одређењу за контекст домаће уметничке музике, већ на премијери постигло је снажан ефекат, али и иницирало бурну полемику која је уследила у тадашњој стручној јавности. Она је, у контексту домаће историографије, имала карактер манифестног иступања како за оне који су оспоравали значај дела у координатама националног стила, тако и за Христића који га је унутар тих координата бранио. Основна проблематика овог полемичког сукоба тицала се питања жанра ораторијума који до тада није имао упоришта у историји српске православне, па последично ни уметничке музике, а дотакла се и питања стила, оригиналности и модерности остварења. Интересантно је ипак приметити да се Христићев избор жанра ораторијума делимично уклапао у настојања раних модерниста за жанровско-стилским проширивањем доминантно вокалне традиције српске уметничке музике до тог времена. Такође, он је представљао и пример Христићевог космополитски интонираног модернизма оријентисаног ка асимилацији различитих традиција у сврху достизања универзалног уметничког израза. Оваква ауторова стваралачка усмереност резултирала је на плану музичког језика Васкрсења отклоном од националног идиома, што је критичарима, међу којима се нашао и Милоје Милојевић, послужило да делу - апострофирањем његовог „страног" жанровског одређења, и тога да се не заснива на фолклорном материјалу - оспоре национални идентитет. Насупрот томе, Христић је своју контрааргументацију изнео са уверењем да национални идентитет једног дела превасходно лежи у његовој припадности националној музичкој традицији схваћеној као корпусу остварења која припадају одређеној (националној) култури. По Христићу, Милојевићев колективистички приступ у оцени националног квалитета дела заправо је представљало реликт превазиђеног романтичарског, а не актуелног модернистичког начина мишљења које уважава индивидуалност и оригиналност личног композиторског рукописа. Полемика је, ипак, донела превагу прогресивној струји, тим пре што је и реакција београдске публике на премијери овог раног модернистичког остварења била изузетно позитивна. Христић, међутим, за живота ово дело више није изводио, док се на концертном подијуму једино задржао прерађени симфонијски увод под називом Поема зоре.

Уредник емисије: Стефан Цветковић