Лука Маренцио: Прва књига мадригала у пет гласова

У тренутку када је, 1580. године, издата Прва књига мадригала у пет гласова, њен аутор Лука Маренцио је већ био познато име у Италији, као музичар који је, након успешне службе на двору Гуљелма Гонзаге, Војводе од Мантове, добио намештење код кардинала Луиђија д Естеа, брата војводе од Фераре и унука француског краља Луја XII. Две године по ступању у службу овог утицајног и великодушног црквеног великодостојника, амбициозни Маренцио је објавио своју Прву књигу мадригала у пет гласова, посветивши је управо Луиђију д Естеу.

Маренцијева збирка одише атмосфером свечаности које су се одржавале у римским палатама последњих деценија XVI века. Маренцио је, чини се, био посебно инспирисан чувеним фонтанама у резиденцији његовог мецене, Вили д Есте, те читава збирка започиње стихом Из њених очију Купидон је просуо течне бисере, које музички дочарава истинском „игром воде" унутар необично флудиног језика првог мадригала. У четрнаест композиција ове збирке, Маренцио демонстрира употребу низа поступака које ће касније користити Монтеверди и други композитори потоњих генерација, попут ехо ефеката, екстравагантног тонског сликања и мадригализама. Мајсторском употребом како ових поступака, тако и пуне изражајности ренесансе полифоније, Маренцио је дочарао сву суптилност и префињеност стихова Бернарда Таса, Јакопа Санарцара, Луиђија Тансила, Торквата Таса и других ренесансних аутора.

Маренцијева Прва књига мадригала је постигла изузетан успех, који нису успеле да понове његове касније збирке. Дело је само у Венецији штампано девет пута, а објављено је и у Антверпену, Нирнбергу и Лондону. Појединачни мадригали, попут Течних бисера, Тирси је желела да умре и Тешке муке, постали су омиљене композиције бројних љубитеља музике, те су се појављивале у различитим антологијама, транскрипцијама за лауту и у небројеним пародијама.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић